ВИДЕО сервис
Све вијести

Најновије вијести

Специјални сервиси 12/02/2018

БАКА ЈОВАНКА: У МОМ ДРВАРУ ЈЕ НАЈЉЕПШЕ

 

Након Другог свјетског рата, Дрвар се подигао из пепела, пилана Грмеч запослила је више од 2.000 људи, народ је био срећнији, милило се живјети. И данас је у мом Дрвару најљепше, само ми је жао што је запостављен, прича осамдесеттрогодишња Јованка Кецман

 

Пишe: Јелена ДЕШИЋ

ДРВАР, 12. ФЕБРУАРА /СРНА/ - Бака Јованка Кецман /83/, српски повратник у Дрвар, 1999. године на темељима спаљене куће подигла је нову и од тада јој је поново "срце на мјесту" јер се након рата међу првима вратила у мјесто гдје се родила и гдје, како каже, припада.

Дрвар је, прича ова бака Срни, најљепши дио Крајине, у сјеверозападном дијелу БиХ. Окружен је Шатором, Осјеченицом, Оштрељом, Клековачом и Јадовником. Кроз град протиче Унац. То је мјесто питомог народа.

Она каже да је прво сјећање на Дрвар враћа у дјетињство, када је све било порушено након Другог свјетског рата.

"У кући нас је било 11 чељади, сиромаштво, глад и болест су владали.
Како сам расла ја, растао је и мој град. Дизао се из пепела. Сјећам се 1945. године, отвара се прва мања пилана у Дрвару. Град полако оживљава, потом велика пилана Грмеч, која је запослила више од 2.000 радника. Народ постаје срећнији и задовољнији. Милило им се живјети", сјећа се Јованка.

Tих година, прича она, цвјетали су и привреда и индустрија, људи су били срећни што су се ослободили окупатора. Организоване су чувене радне акције, земља је обнављана.

"Дјевојке високе, косе им повијене у кике, најљепше хаљине обуку и иду на игранке. Tада се на прелима свирала усна хармоника, играло се коло. Био је то прави живот. Баш на тим игранкама упознала сам и мужа Јову, убрзо смо се и узели и створили породицу. Пуних 35 година живјели смо у мирном и складном браку. Мој Јово се разболио и изненада умро. Морала сам да наставим сама кроз живот", са сјетом се присјећа Јованка.

Недуго након тога почиње рат. Немир у граду, немир у народу. Људи су тумарали улицама са питањима куда, гдје, а највише су се питали зашто, прича бака.

Дрвар пада. Све се руши и пали. Кецмани, као и остали Дрварчани, отишли су из свог мјеста. Tумарали без компаса.

Кецманима је спаљена кућа до темеља. Јованка једно јутро одлучи да се врати, без обзира што ништа није остало. Године 1999, у априлу, вратила се на огњиште. На тој рушевини нашла је неку шерпу, негдје у крају дворишта двије столице и поломљен сто испод поломљене шљиве.

"Tуга. Сузе ми се котрљају низ образе, све ми је изгорјело, сав мој живот, моје успомене", говори бака Јованка.

Уз сналажљивост и упорност успјела је да, помоћу донација, изгради кућу из темеља. Tих мјесеци, док су радови трајали, спавала је у старој каменој кући. Била је сама. Син је са породицом остао у Бањалуци.

За неколико мјесеци успјела је да се усели у своју кућу, међутим, обољела је. Дуго се лијечила по болницама. Болести су се низале једна за другом.

"Увијек неки враг тјера човјека да не буде срећан", каже Јованка.

Али, истиче она, била је срећна, срце јој је било на мјесту јер је у својој кући.

"Погледам кроз прозор - видим Мисије, Јаворје, Каменицу, у Дешићима се чује пјесма, у Перића Долу дјечији гласови. Све је почело да живи. Одем у чаршију - прођем поред Девете куће, поред Земљотреса, поред Ловца, ту је некада мој Јово радио. Све ме то врати у оно неко лијепо прошло вријеме", говори бака Јованка.

Она каже да је и данас у њеном Дрвару најљепше.

"Само ми је жао што је запостављен. Упркос свему, ми смо Дрварчани поносни, уздигнуте главе, херојски народ. Вратила сам се кући. Вратили су се многи. Ја сам дио ове земље, сваки овај камен је дио мене. Овдје ја припадам, ово је моја дједовина. Ово је мој живот", говори Јованка.


 

 

Улогујте се
Корисник:
Лозинка: