ВИДЕО сервис
Све вијести

Најновије вијести

Специјални сервиси 16/04/2018

БАРАЋИ ЧУВАЈУ СРПСTВО ПОДНО ПАНЧИЋЕВОГ ВРХА

 

Надомак Бараћа је велељепна Црква Васкрсења Христовог, која се помиње још у Хрисовуљи краља Милутина. Она је свједочанство српског трајања подно Копаоника.

 

Приредио: Неђељко ЗЕЈАК

ЛЕПОСАВИЋ, 16. АПРИЛА /СРНА/ - У засеоку Бараћи, у котлини Јошанице, послије двадесетогодишњег пропадања, полако се буди нада да ће из овог мјеста ослоњеног на рудник Црнац у свијет исељавати све мање Срба.

Из Бараћа, општина Лепосавић, потекло је много интелектуалаца, међу којима и доктора наука, па мјештани вјерују да ће "одлив мозгова" бар мало стати.

Смјештени на обронцима Копаоника и ослоњени на Црнац, удаљени седам-осам километара са лијеве стране пута Косовска Митровица-Лепосавић, Бараћи чувају историјско трајање Срба дуго седам вијекова.

Из Бараћа, из цијелих пет домаћинстава, потомака Саве Дечанца, чије је свјетовно име било Ђорђе Бараћ - игуман манастира Жича и Високи Дечани, те првог ректора Призренске богословије - изњедрени су и први косовски учитељи, професори, богослови, доктори наука и инжењери.

Нити мањег засеока нити више умова, воле да кажу мјештани.

"Не тако давно, до пре двадесетак година, у наших пет кућа било је 50 душа. Само у мојој кући - једанаесторо. Временом, остали смо без жена, али село никада није празно.

Враћају се, посећују домове, не дају да им се кровови кућа уруше и коров покрије путељке до кућних прагова јер нигде слађег хлеба нема но на трупини испред куће у којој си угледао свет", прича Зоран Бараћ, седамдесетчетворогодишњи чувар насљеђа овог краја.

Он вели да је одмах изнад његове куће падина-испаша, на којој се у срећна времена напасало по хиљаду-двије грла крупне и ситне стоке.

Уз сточарство, људи су имали државни посао, иако су, да би зарадили плату, морали да пјешаче по десетак и више километара, док је за њима, кад падне велики снијег, "пртило" по двадесетак Бараћа у пртеним панталонама и опанцима са ђачким торбама "пртеницама" одлазећи у школе.

Његова супруга Милена тугује, јер јој је "од болести или тровања", поцркало осам коза.

"Остала нам једна и јаре, али и она никако да стане на ноге. Па сад уз лекове за нас лечимо и њих", каже Милена.

Радољуб Бараћ /47/, радник флотације у Лепосавићу, сваки слободан тренутак је на очевом имању.

Са супругом Јеленом и двоје дјеце стиже за викенд да "поради, засеје, пожање и обере све као некад".

Бараћи су засијали 15 хектара пшенице. Планирају са кукурузом још толико и да до краја овог љета у село пребаце двјеста-триста кошница, јер је копаонички мед познат надалеко.

Надомак Бараћа је велељепна Црква Васкрсења Христовог, која се помиње још у Хрисовуљи краља Милутина. Она је свједочанство српског трајања подно Копаоника.

На темељима старе средњовјековне цркве, племена досељена из Црне Горе, из Јошаничког краја - Бараћи, Ратковићи, Милосављевићи, Ивановићи, Мићовићи, Ђоковићи, Павловићи, Tрбољевци, те Срби из села Бујачића, Поповца и Летовца, подигли су нови храм.

"Прва школа на овим просторима, отворена је у Бараћима. Овде у кули, где је ага долазио у време када се скупљао харач, отворене су прве учионице. Већ 1912. године, како су Tурци одлазили, отворена та школа", напомиње Радомир Бараћ, студент Пољопривредног факултета у Косовској Митровици.

Он каже да ће ове године за 1. мај група заљубљеника у православне светиње на Косову и Метохији организовати "Бањски марш", дуг 27 километара.

"Крећемо из Бараћа до манастира Бањска. Марш је хуманитарног карактера. На сат и по хода од Бараћа, равно са Панчићевим врхом, постојао је град из доба Немањића. Ту се налази, по предању, камен-стена на којој је отисак стопе Марка Краљевића", наводи Радомир.

Tачних података о томе нема, јер нико није извршио ископавање нити спровео археолошко истраживање, али се вјерује да су Бараћи предводили око хиљаду православних породица из Црне Горе, које су, према савјету велможа, населиле падине подно Копаоника са којих су контролисали "царски пут", којим су трговци из Цариграда превозили робу до Дубровника.