ВИДЕО сервис
Све вијести

Најновије вијести

Специјални сервиси 03/06/2018

МИЉЕВИЋ: БИЛО ЈЕ СТРАХА, АЛИ ЈЕ ПОБИЈЕДИЛА ЖЕЉА ЗА ОСТАНКОМ

 

Један од првих повратника у Дрвар био је Младен Миљевић, данас деведесетдвогодишњак... Било је страха, али жеља за останком била је јача, прича Миљевић.

 

Пише: Јелена ДЕШИЋ

ДРВАР, 3. ЈУНА /СРНА/ - Старина Младен Миљевић, данас деведесетдвогодишњак из Дрвара, био је међу првим Србима који су се вратили на своја огњишта послије шест година избјеглиштва током протеклог одбрамбено-отаџбинског рата.

Миљевић је на почетку рата 1992. године са супругом Драјом отишао код сина у Бањалуку, а потом за Прњавор.

Са првим повратницима 1998. године старина се враћа у Дрвар, прво у супругину родну кућу, а потом на своје огњиште.

Овај деведесетдвогодишњак испричао је Срни да су у његовој кући живјели неки људи из централне БиХ, па је тек након што су они изашли могао да поново дође на своје.

Миљевић напомиње да су прве повратнике застрашивали, провоцирали и тјерали припадници хрватског народа.

"Када сам се вратио у Дрвар било је страха, али жеља за останком на огњишту у завичају била је јача. Нису нас могли побиједити", истиче старина из Дрвара.

Он напомиње да је, како је вријеме одмицало, било мирније, али да му је супруга од стреса обољела и умрла.

"Вратио сам се на огњиште, али због великог стреса моја Драја пада у шећерну кому и умире. Остао сам сам. Радио сам башту, хранио живину, био сам сам, кућа је била на мојим леђима", прича Миљевић.

Он наводи како код љекара није био до јануара ове године, те да је због аритмије морао да почне да узима и терапију. Посљедње двије године, како каже, слабије се и креће.

"О мени брине син Горан, нисам сам. Млађи син се упокојио прошле јесени... Tешке су ово године, свака ми је тежа и тежа. Али, ово је моје, овдје сам свој на своме, никоме не сметам, зато кажем да је у мом Дрвару најљепше", говори Миљевић.

Миљевић је преживио и Други свјетски рат, који га је затекао у школској клупи. Он се 1943. године као дјечак од 13 година придружио Другој крајишкој бригади.

Присјећајући се ратних страхота из тог периода, Миљевић је испричао како се на Шатор планини у зиму 1943. године остао сам, те како се борио да преживи и у свему томе је зарадио и промрзлине.

Рат је дочекао у народно-ослободилачком одбору, а по његовом завршетку наставио је да изучава браварски занат.

"Затим сам отишао у Лајковац у школу за машиновође. Након школовања запослио сам се у жељезнице ФНРЈ, радио сам у ЖTП Сарајево, станица Дрвар", присјећа се Миљевић, који је касније радио и као припадник управе државне безбједности при жељезници, али је по њеном укидању одлучио да се врати у Дрвар и повуче из службе.