ВИДЕО сервис
Све вијести

Најновије вијести

Специјални сервиси 08/07/2018

НЕШИЋ: ЉУДИ УМИРУ - КРИВАЦ ЈЕ РАДИОЛОШКО ЗАГАЂЕЊЕ

 

НАТО је неколико година након завршетка бомбардовања дао своје податке, али, како наводи Нешић, када су упоређени, испоставило се да има локација за које се није знало, али и да је било локација, као што је Пљачковица, изнад Врања, која је била екстремно контаминирана, а НАТО је није пријавио.

 

Разговарала: Јованка НИКОЛИЋ

БЕОГРАД, 8. ЈУЛА /СРНА/ - Све више људи који су боравили и бораве на локацијама гађаним радиолошким оружјем током НАТО бомбардовања Републике Српске 1995. и Србије 1999. године разболијева се и умире од малигних болести, упозорава продуцент документарног серијала "Експеримент наживо - Експериментум ин виво" Милоје Нешић.

Он у интервјуу Срни наглашава да је то чињеница која чини сувишном сваку полемику о томе да ли је радиолошко оружје штетно или није.

Подаци до којих је дошла екипа овог серијала показали су да на подручју БиХ није озбиљно рађена деконтаминација, а велики проблем у случају Србије јесу локације за које се не зна да ли су гађане радиолошким оружјем.

Телевизијски серијал од осам получасовних епизода "Експеримент наживо - Експериментум ин виво" јесте пројекат реализован од маја 2017. до маја 2018. године који је подржало Министарство културе и информисања Србије.

"На идеју да обрадимо ову тему дошли смо знатно раније, јер смо приметили да се велики број наших, углавном млађих, колега, новинара и техничара, који су боравили на контаминираним локацијама разболео, а, нажалост, многи су и преминули", каже Нешић.

Међу њима је била и његова супруга Александра Станковић Нешић, која је као новинар Радио-телевизије Б92 и шеф дописништва у Нишу много пута боравила на локацијама гађаним радиоактивном муницијом на југу централне Србије, али и на територији Косова и Метохије, посебно на локацији Пљачковица, изнад Врања, коју је НАТО интензивно гађао.

Радећи на тим локацијама, како истиче Нешић, она је уочила да се много локалног становништва, полицајаца и војника, који су били на бомбардованим подручјима, разбољело, од којих су многи умрли углавном од малигних обољења, међу њима и Александра, која је преминула прошле године.

Саговорници у серијалу били су стручњаци и научници из најугледнијих института у Србији и са факултета, који су говорили на основу резултата својих истраживања, односно научних радова излаганих на домаћим и међународним стручним конференцијама.

Међу њима је велики број љекара, а има и ветеринара, физикохемичара, нуклеарних физичара, стручњака за атомско-биолошко-хемијску /АБХ/ одбрану, биолога и других стручњака различитих специјалности.

Током вишемјесечног истраживања, екипа филма је интервјуисала и породице жртава и људе који су се као мјештани или војници задесили 1999. године на бомбардованом подручју, али и стручњаке који су након рата радили на тим локацијама.

Нешић наглашава да су многи од стручњака са којима је разговарано уочили идентичан проблем на подручју Републике Српске и Србије - велико загађење, у Српској радиолошко, а у Србији и радиолошко и хемијско, чије ће се посљедице по здравље људи још дуго осјећати.

"Серијал се зове `Експеримент наживо - Експериментум ин виво` због тога што су наши саговорници, независно један од другог, закључили да је 1999. вођен експериментални рат, експеримент наживо, и да је то био хемијски и радиолошки рат, чије се последице осећају и осећаће се још дуго", каже Нешић за Срну.

Према изјавама саговорника, бројне локације које су гађане нису деконатминиране, што се односи и на Републику Српску, те посебно на област Косова и Метохије, док је постојање локација које су гађане, а за које се не зна, посебан проблем на простору јужне Србије.

"Генерал Слободан Петковић, који је био начелник АБХ сектора и 1995. и 1999. године у Генералштабу Војске Југославије, каже да је Војска вршила евиденцију тих локација, али, пошто је била у положају да трпи ударе НАТО авијације, нешто су могли да уоче, а нешто нису", наводи Нешић.

НАТО је неколико година након завршетка бомбардовања дао своје податке, али, како наводи Нешић, када су упоређени, испоставило се да има локација за које се није знало, али и да је било и оних као што је Пљачковица, изнад Врања, која је била екстремно контаминирана, а НАТО је није пријавио.

"То је изузетно озбиљан проблем, јер се Пљачковица налази непосредно изнад Врања и врло близу центру овог града од 50.000 становника. НАТО није дао податке да је гађао ту локацију, а загађење је било око 1.200 пута веће од прописаних норми", указује Нешић.

Деконтаминација је почела тек три до четири године након што су познате локације на југу Србије гађане, што значи да је, како је указао, око 1.000 дана у просјеку прошло од тренутка контаминације до почетка деконтаминације.

За то вријеме су и локално становништво и животна средина били изложени радиолошком оружју које је НАТО користио у бомбардовању СР Југославије 1999. године.

"Озбиљан проблем су локације за које се не зна да су гађане радиолошким оружјем јер стручњаци за АБХ одбрану кажу да практично можете мерним уређајима да прошетате преко терена који је контаминиран и, ако се не сагнете и не урадите мерење непосредно изнад тла или на узорку тла, могуће је да прођете преко терена и да инструменти не региструју загађење", упозорава Нешић.

Тако неоткривено загађење доспијева у земљиште и подземне воде, при чему корозија муниције са осиромашеним уранијумом траје дуго, а посебно је опасна прашина која се ствара приликом удара метка у тврду мету и те честице, веома малих, микронских димензија изузетно су штетне ако доспију у организам инхалацијом или посредством хране и воде.

"Према сазнањима нашег продукционог тима, постојала је могућност транспорта тих микронских честица на даљину, али нема истраживања која би одредила колико је то у километрима, десетинама или стотинама километара", наводи Нешић.

Он каже да се у разговору са мјештанима у селима у Србији која су гађана радиоактивном муницијом дошло до информација да се велики број људи, и то релативно младих, разболио, од којих је много умрло.

Нешић подсјећа да обољелих и умрлих усљед изложености контаминацији од радиолошког оружја има и међу војницима.

"Разговарали смо са хирургом који сада ради у Здравственом центру у Пироту, а који је служио војни рок 2000. или 2001. године. Његова јединица налазила се на самом југу Србије и он је као млад лекар обилазио јединице распоређене према Косову и Метохији, Македонији и Бугарској, и то на локацијама које још нису биле деконтаминиране", напоменуо је Нешић.

Убрзо након одслужења војног рока, тај љекар се разболио, али, како је истакао Нешић, не само он, него су се, од тридесетак припадника његове јединице, седморица разбољела и преминула углавном од малигних болести.

Екипа серијала је на терену наишла и на случај радника врањанског водовода које је локална власт непосредно послије бомбардовања послала на Пљачковицу да раде на рашчишћавању телекомуникационог објекта, гдје су се налазили предајници и репетитори локалних радио и ТВ станица, те Радио-телевизије Србије.

"Од осам радника који су у континуитету излазили неколико недеља на Пљачковицу, седморица су умрла, а један је преживео и ми смо га снимили.

Он је такође болестан, али су се све његове колеге, укључујући и директора Водовода, који је неколико пута излазио на локацију са радницима, разболеле и умрле од малигних болести", наводи Нешић.

На подручју Републике Српске, као и на подручју Србије очигледно би требало урадити додатна истраживања.

"Подаци до којих смо дошли говоре да на подручју БиХ, заправо, и није озбиљно рађена деконтаминација на локацијама које су гађане. Тако да би то морало да се сагледа и да им се посвети адекватна пажња, као и здрављу људи", истиче Нешић.

Он сматра да је парадокс што, супротно савјетима љекара о потреби раног откривања малигних болести, није више учињено на провјери здравља људи који су се налазили у контаминираним подручјима.

"Овде су и Република Српска и Србија претрпели највеће и најопасније загађење у историји, а медицински системи нису реаговали адекватно и нису позивали људе на прегледе", оцијенио је Нешић.