ВИДЕО сервис
Све вијести

Најновије вијести

Специјални сервиси 11/02/2019

ПРОПАГАНДА КАО ЈЕДИНА ИСТИНА

 

Краткотрајни и неискрени медијски бијег из сопствене политичке коже биће завршен брзим повратком у удобну сигурност рутинске антисрпске хистерије. Чим се угаси пламен спортских, биће упаљен пламен политичких игара и дириговане мржње...

 

Пише: Ненад ТАДИЋ

БИЈЕЉИНА, 11. ФЕБРУАРА /СРНА/ - Пригодно обраћање предсједавајућег Предсједништва БиХ Милорада Додика на отварању зимског Европског омладинског олимпијског фестивала /ЕЈОФ/ 2019 изазвало је једну очекивану и једну неочекивану реакцију - звиждуке свакодневних конзумената бошњачких медија и упадљиво одсуство тријумфализма у истим медијима.

Степен сатанизације Додика у сарајевској политичкој чаршији, а онда и друштву, одавно је прешао црвену линију подношљивости, па је било очекивано јавно испољавање нетрпељивости, али гурање цијеле ствари "под тепих" и у брзи заборав потпуно је нови моменат.

Дан након отварања ЕЈОФ-а 2019, фокус медија у Сарајеву пребачен је са сјећања на Зимске олимпијске игре 1984. године на причу о заједништву БиХ и друге пропагандне теме.

Отуда се јавно испољавање нертпељивости /блажег облика мржње/ према легитимном представнику једног од три конститутивна народа никако не уклапа у цијелу причу.

Поготово је као "аутогол" одјекнула вијест о покушају понижавања руског амбасадора у БиХ Петра Иванцова, који је настојао да на више улаза уђе на кошевски стадион, у чему га је спречавало обезбјеђење?!

Овај скандал без преседана, који је завршен питањем амбасадора /како су пренијели сарајевски медији/: "Морам ли да зовем Додика да бих нормално ушао на стадион?", одмах је скрајнут са листе информација, уз пропагандну опаску да је амбасадору помогла "сарајевска раја".

Када се томе дода да траје лов за још једним одбјеглим муџахедином по гудурама "мултиетничке" Федерације БиХ, те тотална криза, односно хаос у формирању власти на релацији Бошњаци-Хрвати, јасно је да кошевска бламажа није потребна ни ономе ко ју је изазвао - политичком Сарајеву.

Усред, какве-такве, медијске пажње свијета усмјерене на БиХ, која је, углавном, мјесто за лоше вијести, нова станизација замишљених противника, као стално оружје сарајевске политичке махале, окреће се против својих твораца.

У заносу стварања лажне друштвене идиле и тражењу ослонца у ономе што је срушено прије четврт вијека /а, у чему је и сарајевска политика одиграла значајну улогу/, свако манифестовање вишегодишње пропагандистичке стратегије, попут нетрпељивости према другима, није пожељно, јер је - истинито.

А, истина и њене ужасне посљедице по оно што се зове /ако се уопште тако може назвати одавно подијељена земља/ "бх друштво" одавно су прогнани из свијести бошњачке политике, затворене у националне идеје које су умрле са распадом Југославије.

Отужно и неискрено додворавање страним новинарима који су напокон бацили неки поглед на "заборављену планету" звану Сарајево у виду натписа да су Додику на стадиону "звиждали, али и аплаудирали", већ дан након затварања студентског такмичења биће замијењено свакодневним дозама "мрзничења".

Краткотрајни и неискрени медијски бијег из сопствене политичке коже биће завршен брзим повратком у удобну сигурност рутинске антисрпске хистерије.

Чим се угаси пламен спортских, биће упаљен пламен политичких игара и дириговане мржње.

И ето нечега што, бар у том сегменту, подсјећа на Зимске олимпијске игре 1984. године. Тада је, неколико година послије одласка спортиста, отишла и држава.