ВИДЕО сервис
Све вијести

Најновије вијести

Специјални сервиси 11/02/2019

КАПАЊЕ СТАРА ИГРА САЧУВАНА ОД ЗАБОРАВА

 

Новчић се сакрије у плетене чарапе и циљ је да што прије буде откривено гдје је. Играју двије екипе, једни сакривају, а други траже

 

Пише: Зора САВИЋ

НОВИ ГРАД, 11. ФЕБРУАРА /СРНА/ - Капање, стара народна игра скривања новчића преношена с кољена на кољено, једина је која се сачувала и данас је присутна, а будући да је позната и млађима постоји нада да ће и даље опстати

Ђорђо Латиновић из Доњих Петровића у општини Крупа на Уни каже да је ова игра у његовој породици присутна генерацијама.

"И ја сам још као мали прво гледао, а затим почео да играм и цијели живот се капам. Нико није знао објаснити колико дуго се капање игра код нас, већ су говороли да су је играли дједови и прадједови и да се преносила са кољена на кољено", прича Латиновић.

Он каже да се током капања новчић сакрије у плетене чарапе и циљ је да се што прије открије гдје је.

"Играју двије екипе, једни сакривају, а други траже. На столу је 10 плетених чарапа и 11. је за тражење и зове се `зец`. Уколико се новчић нађе у прве двије чарапе, екипа `носи` партију, ако је нађу у трећој то је `патка`. Ако не нађу, иде се док не остану четири чарапе које се дијеле по двије екипи која сакрива и која тражи", објашњава Латиновић.

Он прича да се раније капање организовало готово свакодневно, посебно у зимском периоду.

"Није било струје и тако су скраћиване дуге зимске ноћи. Сјећам се да је било случајева да се , након што завршимо неки посао, настави дружење уз капање", каже Латиновић.

Према његовим ријечима, раније су побједници за губитнике смишљали нимало лаке, а понекад ни пријатне задатке које су обављали.

"Знало је бити свакаквих ситуација и тешких задатака. Знали су губитници и да се љуте, али није вриједило, морали су да ураде шта им је одређено. Све је пратила пјесма ојкача", каже он.

Латиновић, који је члан организационог одбора Подгрмечког капања, очекује да ће ова игра бити сачувана од заборава.

"Драго ми је да је велики број млађих који су заинтересовани и уче да играју. Већ 10 година у Доњем Дубовику се организује капање и окупи се око 40 екипа, више од 200 такмичара и толико, ако не и више, посматрача. Капање је постало један од значајнијих догађаја током зиме у општини Крупа на Уни", рекао је он.

Латиновић је сада више укључен у организацију, а капање све чешће препушта млађима јер је тешко сачувати концентрацију током цијеле ноћи колико игра потраје.

Драго Тодић, професор у пензији из Новог Града, каже да је капање једина стара игра одраслих која није заборављена.

"Вјероватно није забиљежено поријекло ове игре, али се зна да је дуго присутна у нашем народу. Некад је било доста дјечијих и игри за одрасле које су заборављене. Срећом, капање је сачувано", прича Тодић, који је доста времена посветио изучавању свих сегмената живота Поткозарја и Подгрмеча.

Он каже да је ова игра која је везана углавном за сеоско подручје, прије развоја технологије имала и јак социолошки елемент.

"Раније су људи више били ослоњени једни на друге и зато је свако окупљање, па и капање, било прилика за размјену информација. Расправљали су и о неким појавама и заједно одлучивали како да их предуприједе. Ту су разматране и тужне и веселе приче и догађаји, све оно што чини живот", говори Тодић.

Он наводи да је током својих истраживања обичаја и традиције чуо и интересантне приче у вези са капањем.

Тако је раније била пракса да екипа која губи, увијек има једног члана задуженог да у одређеном тренутку изазове пометњу и скрене пажњу.

"Најчешће се дешавало да разбије петролејску лампу и да губитничка екипа искористи мрак за бијег из просторије и тако избјегне задатак који их је чекао. Ипак, најчешће се завршавало тако да се заједно погосте и побједници и губитници", каже Тодић.

Будући да се раније играло у кућама или помоћним просторијама, жене су припремале храну, али су током ноћи посматрале и радиле ручне радове, рјеђе су се укључивале у игру.