ВИДЕО сервис
Све вијести

Најновије вијести

13/03/2019

СОНЕТИ САУЧЕШЋА ВЕЛИКОГ ПОЉАКА

 

Филмови Кшиштофа Кишловског личе на покушај да се заустави крв из носа. Али, фасциниран дирљивом једноставношћу онога што гледа, посматрач не посеже за марамицом и не зауставља крв.

 

Приредио: Ненад ТАДИЋ

БИЈЕЉИНА, 13. МАРТА /СРНА/ - Велики пољски и европски маг ауторског филма Кшиштоф Кишловски умро је на данашњи дан 1996. године, оставивши за собом потресна кинематографска свједочанства о ономе шта људима данас највише недостаје - саучешћу.

Аутор величанственог "Декалога", серијала урађеног по моделу Десет Божијих заповјести који је смјештен међу обичне људе са свакодневним дилемама, и трилогије "Три боје", знајући да су људи смртни /јесу ли?/ није ослобађао своје јунаке, већ их је сликао у најтежем затвору - сопственој кожи.

Тако је Кишловски покушавао да пронађе саучешће. Једину могућу и коначну везу између људских душа. Једину преосталу наду. Једину икону пред којом још има смисла погнути главу.

У ремек-дјелу "Кратак филм о убијању" /дијелу "Декалога"/ овај пољски Бергман и Фасбиндер је у сат времена разложио до атома идеју водиљу једног од највећих романа у историји књижевности "Злочина и казне" Фјодора Михајловича Достојевског.

Кишловски је у тих сат времена ужаса, кајања и саучешћа суочио сунце неолиберализма - интерес и највећу моралну вертикалу хришћанства - "Не убиј!".

А, онда је тај најпотреснији вапај који је човјек изустио од када се /наводно/ сам усправио на двије ноге суочио са људским одразом и добио ђавола у филмском огледалу.

"Кратак филм о љубави", тужна је воајерска поема о неповјерењу, усамљености и гријеху неразумијевања, као и цијели остатак "Декалога", изгледа као предсмртна аутопсија изгубљених душа, које, само наизглед, живе обичне животе.

Али, ништа није обично, а живот најмање.

Зато једноставни и метафорични Кишловски у свакодновном тражи универзално. Он, готово документаристички, слика /и/рационално у човјеку.

Његови филмови су као сонети саучешћа и остају вјечно за оне /малобројне/ који још нису дигли руке од сопствене душе.

До крви завађена браћа коју над очевом заоставштином мири филателија, као посљедњи благослов у "Декалогу"... Самоповређивање као прочишћење у "Tри боје плаво"...

Очигледан утицај религије на своје филмове, често умотан у метафору попут драгоцјеног поклона, Кишловски претвара у естетски и хумани императив - нема смрти, има /само/ мртвих!

Увијек остане нешто да продрма човјека. То нешто су бол и прочишћење праштања. И, наравно - саучешће.

Филмови Кшиштофа Кишловског личе на покушај да се заустави крв из носа. Али, фасциниран диљивом једноставношћу онога што гледа, посматрач не посеже за марамицом и не зауставља крв.

Најбољи радови Кишловског обавезна су лектира будућности за све који имају умјетничке склоности или /и даље/ сопствену душу.