ВИДЕО сервис
Све вијести

Најновије вијести

18/04/2019

БОЖУНОВИЋ: ИСПУНИТИ НОРМУ ДЈЕТЕТА - 400 ПИТАЊА НА ДАН

 

Педагог Љубица Божуновић написала је приручник за родитеље предшколске дјеце "Моје дијете и ја", затим књижицу "Да мислим и говорим", те осмислила дидактичку играчку

 

Приредила: Тамара СТОЈАНОВИЋ

ПРЊАВОР, 18. АПРИЛА /СРНА/ - Педагог у Дјечијем вртићу "Наша радост" у Прњавору Љубица Божуновић каже да родитељи треба да што више буду са дјецом и да их пусте да испуне своју норму од 400 питања на дан.

Божуновићева која се ове године у избору невладине организације "Степ бај степ" у конкуренцији 157 пријављених кандидата нашла међу десет најкреативнијих стручних сарадника у БиХ, а једина из Републике Српске, истакла је за Срну да је најскупље и највредније што родитељи могу поклонити дјеци вријеме које ће са њима провести.

"На њихова питања морамо избјегавати одговоре као што су - послије, чекај, немам времена... Морамо пустити дијете да буде дијете, да се игра, да има дјетињство у којем су кољена модра, да користе различите реквизите, да јачају мишиће, једу здраво, што више бораве на отвореном, да их водимо на излете, у шуме, паркове, да што мање времена проводе у затвореном простору", савјетује Божуновићева.

Своја искуства у раду са дјецом уназад седам година она је конкретизовала, осмисливши три рада која су је и довела до признања једног од десет најкретивнијих стручних сарадника у БиХ.

"Књига, играчка и књижица са текстовима за дјецу са потешкоћама у развоју са којима сам конкурисала за награду продукт су искуства из свакодневног живота. Написала сам књигу `Моје дијете и ја` као приручник за родитеље предшколске дјеце у којој дајем конкретне примјере из праксе и одговоре на питања која ми најчешће родитељи постављају", прича Божиновићева.

Међу питањима родитеља најчешћа су да ли дијете треба знати читати и писати прије поласка у школу, које све моторичке вјежбе може до тада да усвоји, колико траје фаза адаптације и социјализације, шта за њега значи предшколство, шта му пружа цјелодневни боравак у вртићу и које аспекте његовог развоја подстиче.

"Покушала сам да све што сам временом записивала преточим у конкретне одговоре, и то хронолошки од уписа дјетета у вртић до школе. Родитељи су позитивно оцијенили мој рад, то је примјер добре праксе преточен у писани рад", појашњава она.

Божуновићева је осмислила и дидактичку играчку, друштвену игру која има задатак да развије говор, пажњу и концентрацију код дјеце, али и да би родитељи и њихови малишани квалитетно искористили слободно вријеме, без телефона и рачунара.

Она истиче да дјеца најлакше уче кроз игру, а све што је наметнуто ствара отпор.

"Дјеца мало времена проводе у разговору са родитељима, та `жива` ријеч се негдје изгубила. Посматрајући дјецу, увидјела сам да све више имају приступа друштвеним мрежама, извукли смо дјецу из њихове зоне комфора, препустили их васпитању медија. Не сматрам да је гледање цртаних филмова или играње игрица нешто лоше, али је сасвим довољно да дијете дневно проведе сат времена пред телевизором, док дијете предшколског узраста нема шта радити пред рачунаром", наглашава Божуновићева.

Она сматра да је дошло вријеме када се улога родитеља свела да заштити дијете и пружи му материјалну сигурност, а образовање и васпитање се препушта другима, што неријетко чак и у вртићу у којем ради доводи до парадокса да неки малишани истичу да више воле своје васпитачице од мајки, што доводи до великог проблема којем се мора посветити посебна пажња.

"Игрица има за циљ да се води разговор између родитеља и дјетета, да се кроз игру заједно посвете хигијени, физичким активностима, емоционалној страни и социјализацији дјеце, навикавању на јавне наступе, да се дјеца ослобађају, да их не чувамо као у љусци од јајета него да их пустимо, мотивишемо, посматрамо и усмјеравамо", појашњава Божуновићева.

Књижица "Да мислим и говорим" садржи причице које мотивишу дјецу на размишљање, односно на самостално осмишљавање краја приче, што се показало позитивно у пракси јер малишани максимално користе машту.

"Дајем им на располагање да причицу заврше сами. Како нема слика, могу сами нацртати своје јунаке онако како желе, па имамо и по стотињак различитих ликова. Занимљиво је да се увијек изнова враћамо на исту причицу да би они сами осмислили крај", каже Божуновићева.

Иако је из Републичког педагошког завода добио зелено свјетло за објављивање, овај дидактички материјал, за сада у раду примјењују само Божуновићева и њени сарадници којима је уступила право на кориштење, односно док се не нађе неко да финансијски подржи штампање и евентуалну ширу примјену у пракси.

Своју креативност ова Прњаворчанка додатно испољава у раду са дјецом која имају потешкоће у развоју и за коју је потребно осмислити индивидуални план и програм рада.

"У вртићу радим са дјечаком са вишеструким развојним сметњама који не говори и не чује, али са којим сам постигла ниво комуникације као са свом осталом дјецом, што је понекад, можда, мало чудно. Тачно знам када га нешто боли, како се осјећа, шта би у одређеном тренутку волио да ради, а шта не би. Постепено помјерамо границе његовог максимума, али се увијек морам враћати на почетак јер су то дјеца која брзо заборављају", прича Божуновићева.

Она напомиње да је у раду са таквом дјецом потребна истрајност, али и воља да се помогне.

"Стално осмишљавам игрице за фину или грубу моторику, за развијање почетне интелигенције јер су они углавном на нивоу дјеце од двије године, покушавам да их, колико год можда било чудно, учим животу, јер ће та дјеца данас-сутра бити препуштена сама себи", каже Божуновићева.

Божуновићева води и лични блог посвећен пропагирању здравог начина живота и исхране, читању књига, писању и фотографији.