ВИДЕО сервис
Све вијести

Најновије вијести

02/05/2019

ПЛАНИНАРЕЊЕ ЈЕ РОМСОКОВ ЖИВОТ

 

Планинар и писац Миланко Боровчанин Ромсок /65/ сматра да је данас много теже бити планинар јер недостају објекти у којима се може одморити, безбједно преспавати и склонити од ћудљиве планинске климе...

 

Приредила: Добрила АБАЗОВИЋ

СОКОЛАЦ, 2. МАЈА /СРНА/ - Сокочанин Миланко Боровчанин /65/, љубитељима књижевности у Републици Српској познат као пјесник и прозаиста Ромсок, био је међу најстаријим учесницима похода на Романију, са готово 50 година планинарског стажа.

Он истиче да је планинарство умијеће сналажења човјека на планини, у простору обраслом шумом и омеђеном стијенама, а да, при том, понесе утиске скривене природне љепоте.

Боровчанин наводи за Срну да педесет година хода Романијом, још од седамдесетих година прошлог вијека, када није било планинарског друштва на Сокоцу, те да је веома често овом гором тумарао сам.

Некада је на Романији постојао планинарски дом "Славиша Вајнер Чича" и са друге стране планине Извиђачки дом "Жељо", чији је члан био све до почетка минулог рата.

Он и данас жали што су несавјесни људи скинули кров са овог објекта, који је тако почео да пропада, па сада нема ни трага да је постојао.

Боровчанин подсјећа да је тај дом имао 60 кревета, купатило са топлом водом и све потребно за боравак.

Он каже да је данас много теже бити панинар јер недостају објекти у којима се може одморити, безбједно преспавати и склонити од ћудљиве планинске климе.

Стари планинар, данас члан соколачког Планинарског друштва, наглашава да је освојио готово све врхове у бившој Југославији, међу којима су - Триглав, Маглић и Бјелашница, те да га је минули рат спријечио да иде ван граница тадашње земље и окуша срећу на највишим врховима Европе.

"Никада се нисам уморио од планинарења јер је то мој живот, па ни данас када здравље лагано попушта. Иако је било и тешких тренутака", наводи Боровчанин.

Почео је да планинари од ране младости, када је са друговима први пут препјешачио Романију и преспавао у Новаковој пећини, што данас сматра првим положеним испитом, с обзиром на то да пећина није била обезбијеђена као сада.

На тим путешествијима по врлетима настали су готово сви стихови у шест збирки пјесама и једној за дјецу, те два романа, четири књиге приповједака и књига "Приче са Планине", које је Миланко Боровчанин Ромсок до сада објавио.

"Једном приликом осванем под ведрим небом на Боговићким стијенама и почнем припремати јутарњу кафу, кад на другој стијени у близини посматра ме велики орао, баш као и ја њега. Упитах га, као у шали, куда ћемо ти и ја сада владару висина, а он се вину ка Великом Лупоглаву, највишем врху Романије", прича Ромсок.

Искусни планинар је то схватио као позив, пошао је правцем лета орла и доживио један од најљепших дана на планини.

У посебно лијепом сећању, за овог планинара, остао је успон на један од врхова македонске Бистрице, гдје је након силаска у село Галичник 12. јула, на Петровдан, учествовао на манифестацији "Галичка свадба", која је позната у Европи по јединственом оригиналном свадбеном обичају и ритуалу уз звуке тапана и зурли.

Боровчанин признаје да је било и дана у којима је морао да реагује брзо и ноћу пјешачи четири часа кроз растиње са Маглића, преко Пријевора до Трновачког језера како би стигао до првог катуна да избјегне могућу невољу.

У посебном сјећању остао је један од послијератних успона на највиши врх Маглића на који је поставио српске заставе, десетак билборда и фотографија на Дан СДС-а - 11. августа, као знак негодовања због раније постављених разних занамења, међу којима је била и америчка застава.

Он истиче да га је након тога почео да прати СФОР до границе са Црном Гором, а убрзо потом тај простор је почео да надлијеће хеликоптер тадашње Војске Србије и Црне Горе.

"Није било свеједно, али мене је кроз ту ноћ, уз минимално батеријско освјетљење, носио елан због оствареног циља. Данас бих учинио исто", истиче Боровчанин.

Њега посебно радује што ће љубитељи природе до краја ове грађевинске сезоне добити планинарски дом "Црвене стијене" на Романији.

Планинар-пјесник је своју причу за Срну завршио стихом: "И када бих се поново родио, истим врлетима бих опет ходио".