ВИДЕО сервис
Све вијести

Најновије вијести

03/05/2019

БИЈЕГ ИЗ РЕАЛНОСТИ У /ОПАСАН/ СПИН

 

Након двије и по деценије сатанизације Републике Српске, приступило се њеној деконструкцији у главама, просјечног, Бошњака. Чему та опскурна стратегија и какве она резултате уопште може имати у земљи која је национално и вјерски подијељена више него 1992. године?

 

"Тата, види Сунце!
Није то Сунце, сине, то је Месец".
/"Андерграунд" - Емир Кустурица, Душан Ковачевић/

Приредио: Ненад ТАДИЋ

БИЈЕЉИНА, 3. МАЈА /СРНА/ - Према бошњачим политичарима и медијима, у БиХ нема ни Срба ни Републике Српске, а ускоро ће и /уставни/ појам "конститутивности" отићи у историју.

У намјери да се БиХ направи по вољи политичког Сарајева, па макар то било у тоталном нескладу са реалношћу, информативне емисије у бошњачким медијама и политичке расправе препуне су израза "православни" као замјена за "Срби".

То је стара, а сада обновљена, флоскула према којој у БиХ живе само православци /и католици/, а Срби и Хрвати су само "измишљотине великосрпске и великохрватске политике".

Тај синхронизовани медијско-политички спин треба да уђе у уши и главу јавности као што су ушле фразе о "српској агресији" и "јединим жртвама" - бошњачким, те да из спина прерасту о образовну и политичку "истину".

Оваква пропаганда, невјероватна за 21. вијек и још невјероватнија када се узме у обзир заклињање политичког Сарајева у мултикултурно друштво, наслања се на причу о томе да не постоји "конститутивност", да је то измишљена категорија, те да Дејтонски мировни споразум "није добро преведен".

Тврдити такве ствари у земљи која се, према Уставу, заснива на националним квотама, на тој истој "непостојећој" конститутивности, те на ентитетским и националним изборним одредницама, изгледа као аутистични покушај да се бошњачка нација оцвалим медијским спином из реалне БиХ пребаци у измаштану.

Томе треба додати једногласно свођење Републике Српске на "РС" или "мањи БиХ ентитет", што су фразе које користе листом сви бошњачки медији у Федерацији БиХ у намјери да потпуно избришу постојање Српске из свијести сопствених грађана када већ не могу то да учине у реалности.

Свођење једне републике на обичне иницијале треба сутра да доведе до свођења једног народа на његову вјерску садржину.

Истовремено, већ је припремљена фраза о "босанском језику" у незабиљеженој монтипајтоновској редундацији свијести и логике према којој један народ /Бошњаци/ не говори својим, већ државним језиком - "босанским"?!

Ова упадљива медијска стратегија националног и језичког поништавања својих сусједа, са којима њени аутори, наводно, желе да праве заједничку државу за иоле образованијег и упућенијег посматрача дјелује као лош виц.

Али, истовремено, она даје ефекат у бошњачкој популацији медијски и политички изолованој у "ратној свакодневици", у којој су "они други" само извор невоља, "агресори" и експоненти "великосрпске политике".

Тешко је за све ове године наћи иоле пристојнији проценат бар неутралних, а камоли афирмативних, информација из Републике Српске на федералном медијском тржишту.

Сада се, након двије и по деценије сатанизације Српске, приступило њеној деконструкцији у главама, просјечног, Бошњака.

Чему та опскурна стратегија и какве она резултате уопште може имати у земљи која је национално и вјерски подијељена више него 1992. године?

На Србе не може дјеловати, сем што их може још више удаљити од било какве идеје заједничког живота. На Хрвате такође.

Једини утицај овај политички спин, ако уђе и у школске клупе, као што је већ ушао стереотип о "агресији", имаће на бошњачко друштво, које ће бити потпуно идеолошки и национално радикализовано у увјерењу да "Босна припада Босанцима", те да у земљи живе само "Босанци и Херцеговци".

Слијепо вјеровање у своју истину, које је у нескладу са стварним стањем у друштву, може да доведе до озбиљних посљедица по оне који га конзумирају, у овом случају Бошњаке, али и оне који /ни криви ни дужни/ живе у непосредној близини.

У филмском ремек-дјелу "Андерграунд" Емира Кустурице и Душана Ковачевића основни заплет и трагедија јунака је у томе што једни живе у подруму у измишљеном свијету научени да је лаж истина, а када, усљед неочекиване хаварије, изађу у реални свијет - немилосрдно га прилагођавају својој истини.

Треба ли рећи да такав заплет и у филму, и у историји /посебно на овим просторима/ доводи до крвопролића и ужаса.

Зар не би било нормално да једни друге ословљавамо онако како се заиста зовемо, да прихватимо различитости и живимо своје животе, а не оне диктиране из политичких /често страних/ кабинета?

Да изађемо из тог мрачног филмског подрума у којем се константно смјењујемо, погледамо се напокон у очи и поздравимо као комшије?

Добар дан, ја сам из Републике Српске, а ви?