ВИДЕО сервис
Све вијести

Најновије вијести

Специјални сервиси 30/09/2019

ВИСОКА ЦИЈЕНА ОДАНОСTИ СРПСКОЈ ДРЖАВИ

 

Сва корист ће припасти онима који имају неког у власти. За мене, мог брата и вршњаке који нису ушли у институције самопроглашеног Косова - нема посла, за нас је резервисан Црвени крст, и то онолико колико претекне кад се попуне корпе родбине функционера, тврди Александар Ничић

 

Приредио: Неђељко ЗЕЈАК

ЛИПЉАН, 30. СЕПTЕМБРА /СРНА/ - Породица Бранка Ничића из села Добротин, у општини Липљан, на Косову и Метохији, плаћа високу цијену одбијања да њени чланови уђу у институције које воде Албанци и војне снаге самопроглашеног Косова.

"Моја породица је платила цену одлучности да опстанемо на своме. Уверени смо да ће бољи дани доћи, да ће неко ставити тачку на игру људи којима сиротиња треба само толико да им да глас да би они сели у функционерске фотеље", наводи Бранко за Срну.

Он и његова породица једни су од ријетких Срба на том подручју, који су, трпљењем и оданошћу држави Србији, опстали на своме.

Настањени у Добротину, селу из којег је током последњих двадесет година десетак Срба обављало функције министара у привременој приштинској Влади и исто толико било у српским институцијама у општинама Липљан и Приштина, Ничићи су већ дуго суочени са егзистенцијалним проблемима.

Бранко, његова супруга Јаворка, те два сина и кћерка суочени су са голом немаштином и тврде да на Косову и Метохији не постоји породица која је попут њихове - изопштена.

"Радио сам до 1999. године у `Tермовенту` у Липљану. Све ми се срушило и остадох без посла. Ипак, био сам један од ретких Добротинчана који је одлучио, макар липсао од глади, да останем на свом огњишту", наводи Бранко.

Он се сјећа како је за бивше политичаре и "осниваче општине Грачаница", те српске функционере из Добротина редовно на изборима доносио по "тридесетак гласова".

Све се сводило, а своди се и данас, на пука обећања да ће му додијелити грађевински материјал да реновира кућу, грађену још прије његовог рођења, да ће му један од двојице синова добити радно мјесто и да ће му кћерка, која се у међувремену разбољела, добити посао.

Бранко не очекује да му ико зида кућу, али је обилазио прагове функционерских канцеларија, молећи да му запосле бар једно од троје дјеце.

Супруга Јаворка, чија је очевина у сусједном селу Словиње до темеља спаљена и уништена, каже да је, без Бранковог знања, одлазила и у српске и у институције самопроглашеног Косова, те подносила захтјеве у име дјеце.

Међутим, све што су добили за све ове године јесте 80 метара стиропора и 25 килограма лијепка за фасаду куће.

Истовремено, напомиње Бранко, довољно је проћи кроз Добротин и свако ће примијетити колико су "процвјетале" породице и домаћинства оних који су ушли у институције самопроглашеног Косова.

Посебно су напредовале породице оних који су приступили војсци самопроглашеног Косова /Косовске безбједносне снаге/, а онда на позив званичног Београда, напуштањем те војске, постали пензионери са 22 године, напомиње Бранко.

Он наводи да његови синови, који су одбили да уђу у "косовску војску", сада "просјаче", док они који су први потрчали да обуку униформу војске самопроглашеног Косова добијају куће и имају пензије у износу од 400 евра.

"Ипак, имају образа да од нас траже да гласамо за њих на изборима јер ће они, захваљујући везама, да нам ставе ногу за врат или да нас ишчупају из блата", наводи Јаворка.

Ничићи имају пола хектара обрадиве земље и парче хљеба зарађују под надницу, радећи код албанских бизнисмена.

Купили су прије три године козу са јаретом и данас имају четири музне козе и троје јарића, од којих ће, како планира Јаворка, направити мало стадо, како би продајом козијег сира зарадила динар више да прехрани породицу.

Бранков син Александар истиче да му је доста празних обећања и политичких порука.

"Сва корист ће припасти онима који имају неког у власти. За мене, мог брата и вршњаке који нису ушли у косовске институције - нема посла, за нас је резервисан Црвени крст, и то онолико колико претекне кад се попуне корпе родбине функционера", наводи Александар.

Он у посљедњих пет година, с времена на вријеме, заради од пет до десет евра радећи под надницу код Албанаца.

Ни он ни брат Милан не траже радно мјесто сходно дипломама средњих школа, које су редовно завршили.

Они желе да добију било какав посао - макар чистача, стражара, радника на одржавању гробља... Само да би имали какву-такву прилику да се скуће, да се ожене и своје продице издржавају ту на очевом имању у Добротину, гдје су се Ничићи населили прије три вијека.

Један од локалних функционера, који је желио да остане неименован, наводи да је "проблем" са Ничићима у томе што никада нису хтјели да се "прилагоде новом времену" и схвате да "ово сада није Србија".

Он потврђује да им је нуђено да један од синова уђе у полицију самопроглашеног Косова, а други у Косовске безбједносне снаге, што су Ничићи одбили, па су завршили на "црној листи".

Ипак, овај Срнин извор наводи да постоји шанса да и они уђу у програм запошљавања који ће бити реализован посредством Канцеларије Владе Србије за Косово и Метохију, те да ће им убрзо стићи додатна количина грађевинског материјала потребна за реновирање трошне куће.

Из Српске листе поручују да ће Ничићи коначно "бити сагледани" јер су "препознати као људи који су своју оданост држави Србији плаћали током протеклих двадесет година".

У Добротину, на линији раздвајања албанских села у општини Липљан и српске енклаве Грачанице, преостало је око 1.200 Срба, али је у посљедњих пола године примјетно да се враћају они који су продали њиве уз пут Приштина-Скопље и били претече продаје најплоднијих ораница у региону општине Липљан.