ВИДЕО сервис
Све вијести

Најновије вијести

Друштво09/12/2019

УЗОР ЗА ПОЛИТИЧАРЕ И САТИРИЧАРЕ

 

БИЈЕЉИНА, 9. ДЕЦЕМБРА /СРНА/ - Један од најпознатијих српских државника Никола Пашић, оснивач Радикалне странке, творац Видовданског устава и првог устава Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, умро је 10. децембра 1926. године.

 

Као студент Циришког политехникума у Швајцарској пришао је социјалистима и прихватио идеје Светозара Марковића и његовог покрета против апсолутистичке владавине династије Обреновић.

По повратку у Србију уређивао је социјалистички лист "Ослобођење", а 1878. је изабран у парламент, у којем се као опозициони вођа борио против ауторитарног монархистичког режима Милана Обреновића, залажући се за успостављање парламентарне демократије.

Послије гушења Тимочке буне, коју су 1883. године у зајечарском крају подстакли радикали, емигрирао је и у одсуству осуђен на смрт. Послије помирења краља Милана са радикалима 1888. одлучујуће је допринио да Србија добије веома либералан устав.

Убрзо по абдикацији краља Милана у корист сина Александра Обреновића 1889. године постао је предсједник парламента, а 1891. премијер. Доминантну политичку позицију у Србији учврстио је послије доласка на власт краља Петра Првог Карађорђевића 1903.

Премијер је поново постао 1904. и потом још три пута формирао српску владу, а послије Првог свјетског рата три пута био и предсједник владе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и утицао на кључне историјске догађаје.

Одупро се покушајима Аустроугарске да потчини Србију, учествовао је у стварању Балканског савеза упереног против Отоманског царства и био одан царској Русији.

Као премијер и шеф дипломатије предводио је Србију у побједоносним балканским ратовима 1912. и 1913. и у Првом свјетском рату од 1914. до 1918.

Играо је истакнуту улогу у стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, коју је заступао 1919. године на Версајској мировној конференцији.

Пашић је и данас један од политичких узора у Србији, али је својевремено и инспирисао Радоја Домановића да напише "Вођу", чувену приповијетку о народу који до краја слиједи слијепог лидера.

Позната је Пашићева узречица: "Може да буде, али не мора да значи".

Новинари су често питали Николу Пашића шта је за њега политика, а он је одговарао: "То је као када треба нека сламка да се дигне, а оно запне цела Народна скупштина као да је неки балван. А када има неки балван да се дигне, онда станемо Лаза Пачу /министар финансија/ и ја да свршимо посао".

Пашићеви односи с краљем Александром били су промјенљиви, па је развио теорију да "премијер мора поштовати круну и настојати да буде коректан", а у исто вријеме "не сме бити превише на одстојању, а ни превише близак".

"Ако си сувише близу - не ваља, изгорећеш. Ако си предалеко - не ваља, смрзнућеш се", објашњавао је Пашић.

Према свједочењу савременика, Пашић је водио једноставан породични живот. Био је умјерен и штедљив. Пошто није имао обичај да оставља бакшиш у кафани, конобар је једном напоменуо: "Господине Пашићу, Ваш син Раде увек оставља бакшиш", а овај је одговорио: "Лако је њему кад му је отац Никола Пашић".

У посљедњим годинама живота Пашић је био прилично толерантан, посебно када је ријеч о многобројним коруптивним аферама сина Радомира.

На аудијенцији 10. децембра 1926. године, краљ Александар је у свађи рекао Пашићу да би му било боље да објасни криминалне послове свога сина.

Пашића је та изјава толико увриједила да је одмах напустио двор. Истог дана је преминуо.

Пола сата након његове смрти из двора је стигла порука са краљевим писаним извињењем због изговореног.

Пашић је, према свједочењима савременика, оставио за собом 826.605 ондашњих динара /у вриједности тадашњих 16.000 долара/ на штедном рачуну у банци, намијенивши новац за подизање споменика руском цару Николају Другом Романову у Београду у знак захвалности српског народа.