ВИДЕО сервис
Све вијести

Најновије вијести

Специјални сервиси 27/01/2020

УНУК ОДАО ПОЧАСТ ПРАБАКИ НАКОН ЧИТАЊА ЊЕНИХ МЕМОАРА О СТРАДАЊУ

 

У Аушвицу је требала натчовјечанска снага и чврста воља за животом, требало се борити против зиме, глади, вашака, стјеница, шуге и разних заразних болести, које су нападале немоћни и исцрпљени организам... написала је у мемоарима Милка Мењак Штифанић, чији је унук, одајући јој почаст, отишао да обиђе мјесто тог концлогора

 

Припремио: Огњен БЕГОВИЋ

ИСТОЧНО САРАЈЕВО, 27. ЈАНУАРА /СРНА/ - Филм Александре Митрић Штифанић "Путовање", који прати посјету Аушвицу унука скојевке која је преживјела пакао овога концлогора, имаће ускоро премијеру у Бањалуци и Београду.

Скојевка Милка Мењак Штифанић, рођена у Земуну 27. јануара 1923. године, једна је од преживјелих жртава злогласног нацистичког логора Аушвиц - на руци јој је био истетовиран број 49896, као успомена на пакао који је прошла са још 169 жена, политичких затвореника.

"Као скојевку у једној ноћној рацији Гестапо ме у новембру 1942. године ухапсио у Београду, након чега сам, уз бројна малтретирања и батинања, држећи језик за зубима, пребацивана из земунског затвора у вуковарски, гдје су ме усташе немилосрдно, али узалудно тукле, а затим у логоре Сајмиште и Бањица", пише у Милкиним мемоарима.

На Сајмишту је било тешко, па су се она и њене другарице сусреле са још тежим мукама и патњама, глађу и батинама, да би их у јуну 1943. године Нијемци пребацили на Бањицу, а потом крајем јула исте године интерниране су са групом од 169 жена, политичких затвореника, у логор Аушвиц.

Жедне, гладне, болесне и пребијене, записала је Милка, гушиле су се без ваздуха, хране и воде у сточним вагонима до Аушвица.

"Кроз неко време сазнале смо и прилично виделе шта се све ради у овом логору смрти. Виделе смо толике крематоријуме и гасне коморе, где су убијали и палили живе људе. Фабрика смрти је непрекидно радила.

Једног дана су нас све преживеле од некаквих инјекција повели на једну пољану, где смо остављене да стојимо голе, јадне и немоћне, на киши и снегу седам дана и седам ноћи, а тада су нам давали једном дневно само пола литра воде", пише у Милкиним мемоарима.

Ту је много њених другарица помрло од глади и зиме - бориле су се за голи живот, скакутале у мјесту, масирале једна другу, играле коло, од муке пјевале и смијале се и, како наводи Милка, "онако бедне и јадне пркосиле Немцима и смрти".

Нису дозволиле једна другој да клону, а требала је натчовјечанска снага да издрже све те муке...

"У Аушвицу је требала натчовечанска снага и чврста воља за животом, требало се борити: против зиме, глади, вашака, стеница, шуге и разних заразних болести, које су нападале немоћни и исцрпљени организам... И поред свих мука, ми смо се смејале и певале и ругале њима, како су бедни и како су мизерни и мали у нашим очима", наводи се у мемоарима Милке Мењак Штифанић.

Након Аушвица, болесна од тешког запаљења бубрега и плућа, Милка је изнурена депортована у логор Равензбрик, сличан Аушвицу.

"У Равензбрику смо остале до 30. априла 1945. године. Сећам се, у раним јутарњим часовима, чула се руска песма `Широка страна маја роднаја` и у том моменту се појавио руски војник на насипу изнад нас. Нашој срећи није било краја... У нашу земљу смо стигле половином септембра 1945. године", записала је Милка, која је умрла у септембру 2005. године.

Била је носилац Партизанске споменице, као и Ордена за храброст "Братство и јединство".

Након прочитаних мемоара своје прабаке која је преживјела Аушвиц, дванаестогодишњи праунук Матија одлучује да се суочи са прошлошћу, отпутује у Аушвиц и открије шта је то слобода, а његова мајка Александра Митрић Штифанић, као аутор и режисер, биљежи то за документарни филм "Путовање".

Она наводи за Срну да се у "данашње време, ретко бележе приче, које носе тешко наслеђе историје".

"У области културе сећања суочавање са прошлошћу је често табу тема јер понекад отвара многа етичка питања. Један дванаестогодишњак, који припада новој генерацији младих, одлучио је да се суочи са прошлошћу своје прабаке, која је као партизанка доспела у Аушвиц првим женским транспортом са територије Немачке окупационе зоне у Србији.

Да ли је етички или пак сурово дозволити да се он на тај начин суочи са највећим терором у људској историји или је то избор да кроз тај процес и сам истражи појам слободе и како се она перципира у данашње време, а како је перципирана у време у ком је живела његова прабака?", пита се Штифанићева.

Она објашњава да је 27. јануара прошле године, на дан Милкиног рођења, почело снимање документарног филма "Путовање", у копродукцији "Слово филма" и "Новог филма", а подржаног од Министарства просвјете и културе Републике Српске и Филмског центра Србије.

Филм "Путовање" требао би да ускоро доживи премијеру у Бањалуци и Београду.

Матија Штифанић истиче за Срну да је силно желио да оде у Аушвиц, па се зато, због недостатка новца, одлучио на самосталну изложбу донаторског карактера на којој је изложио своје цртеже инспирисане мемоарима прабаке Милке.

"У Аушвицу је било емотивно и потресно, сва та мучења и тортуре, о којима сам читао у мемоарима, пролазила су ми кроз главу док сам посматрао дечије кофере, одећу, обућу и личне предмете.

Али, било ми је посебно драго што сам био тамо, јер сам тек тада добио потпуну слику онога о чему је моја прабака писала и током целог пута сам имао осећај као да је ту са нама", прича Матија.

Годишњица совјетског ослобођења највећег нацистичког логора за масовно уништавање становништва Аушвица, које се догодило 27. јануара 1945. године, у свијету се обиљежава као Међународни дан сјећања на жртве Холокауста.

Аушвиц се налазио у јужној Пољској, 50 километара западно од Кракова и 286 километара од Варшаве, а назив је добио по оближњем граду Освјенћим /Аушвиц на њемачком/. Након њемачке окупације Пољске септембра 1939. године, Освјенћим је прикључен Њемачкој и назив му је промијењен у Аушвиц.

У концентрациони логор Аушвиц укупно је депортовано 1,3 милиона људи из разних дијелова Европе. Од тог броја, у овом злогласном логору убијен је 1,1 милион особа, од којих милион Јевреја.

Већина жртава је убијена одмах по приспјећу у логор у гасним коморама Аушвица два у којима је кориштен гас "циклон Б". Остали су умрли од систематског изгладњивања, принудног рада, неконтролисаних епидемија, у егзекуцијама стријељањем и медицинским експериментима.

Међу страдалима је и 19.000 Рома, који су убијени у јулу 1944, те око 83.000 Пољака. Командант логора Рудолф Хес је на Нирнбершком процесу свједочио да је у Аушвицу умрло до 2,5 милиона људи.