ВИДЕО сервис
Све вијести

Најновије вијести

Специјални сервиси 16/02/2020

СТОГОДИШЊА ТРАДИЦИЈА ПРОИЗВОДЊЕ ПОВРЋА СЕ НАСТАВЉА

 

Према казивању Нешковића, они званично рачунају да се организованом пољопривредном производњом 1900. године почео бавити њихов предак Војин, који по производњи лубенице добија надимак Војин Бостанџија

 

Пише: Миро ПЕЈИЋ

БРАТУНАЦ, 16. ФЕБРУАРА /СРНА/ - Пета генерација из породице Нешковић из Побрђа, код Братунца, наставља да се бави узгојем поврћа и расадничком производњом по чему су познати и препознатљиви у средњем Подрињу, али и шире на тржишту Србије и Републике Српске и БиХ.

По тој стогодишњој традицији јединствена су породица на овом подручју.

Према казивању Нешковића, они званично рачунају да се организованом пољопривредном производњом 1900. године почео бавити њихов предак Војин.

Он је на свом имању засадио лубеницу и када је доспјела почео ју је продавати по оближњим пијацама и зарађивати за издржавање породице.

По производњи лубенице добија надимак Војин Бостанџија.

Убрзо почиње да на својим њивама узгаја и паприку, парадајз, кропмпир, лук и друго поврће, чему посебну пажњу посвећује његов син Живорад, који по томе добија надимак Жико Баштован. Он, према причама старијих Братунчана и Сребреничана, постаје један од најпознатијих произвођача поврћа и расада у Босни и већем дијелу Србије.

Жико Баштован је 85-годишњак, који каже да и даље учи о новим начинима производње сјемена, али и очувању аутохтоних врста поврћа. Нису ријетки примјери да га посјећују пољопривредни стручњаци да са њим размијене мишљења и дођу до неких искуствених савјета које могу примијенити у струци.

Он наводи да је учио од оца који је оболио и није могао да ради, али је њега подучавао и објашњавао му шта и када треба да ради у расаднику или башти.

"Отац ми је давао упутства и објашњења, а ја сам то примјењивао на њиви. Касније сам морао да унапређујем производњу и учио сам и сналазио се на различите начине. Користио сам стечено знање, експериментисао и унапређивао производњу и посао", присјећа се овај ветеран, истичући да многе ноћи није спавао размишљајући о начинима унапређења производње и побољшању организације рада у производњи, али и пласману поврћа и расада.

Квалитетом поврћа и придржавањем уговорених рокова и количина поврћа за испоруку стекао је повјерење купаца, а посебно фирми чије је кухиње снабдијевао здравим, органски произведеним поврћем и није бринуо за пласман, али и наплату испоручене робе.

Жико говори да је увијек радио и волио свој позив и да је, захваљујући томе и здравом окружењу, доживио дубоку старост, те је срећан што је дочекао да ће неко од његове унучади наслиједити породичну традицију узгоја поврћа.

БРАЋА МИЛАН И ИВАН ТРЕЋА ГЕНЕРАЦИЈА УЗГАЈИВАЧА ПОВРЋА

Жико је своје искуство и знање пренио на синове Милана и Ивана који почетком деведесетих година прошлог вијека остају без посла у фирмама и почињу да се баве овом дјелатношћу.

Старији Жикин син Милан наставио је да узгаја расад и поврће, а млађи се више посветио узгоју цвијећа, па је и он добио надимак на основу те дјелатности и познат је као Иван Цвјећар.

Браћа кажу да су знање наслиједили од оца и да га проширују и усвајају нове методе, али и услове узгоја биљака, па су покренули и пластеничку производњу у десет пластеника од којих су три са гријањем и у њима узгајају цвијеће.

Нешковићи истичу да се искључиво баве органском производњом, да немају пуно земље и да желе да је очувају чистом и незагађеном за дугорочно бављење прољопривредном производњом.

Иван каже да производе користе и чланови њихових породица и дјеца.

"Немамо велике количине, али све што произведемо је органско и то без проблема продамо јер имамо дугогодишњу традицију, а квалитет робе и поштен рад су нас одржали у овом послу", тврду Иван.

Његов старији брат Милан каже да није погријешио што је након останка без посла у фирми одлучио да се посвети пољопривредној производњи и са братом настави породичну традицију.

"Ко хоће да ради од овог посла може да пристојно живи. Тајне нашег успјеха нема, то су поштен однос и предан рад који доносе резултате", појашњава Милан.

Нешковићи су радили и тако стицали, не тражећи донације. Кажу да су скоро добили један пластеник за учешће у неком пољопривредном пројекту, а да су купили све остало што користе за рад и производњу поврћа, расада и цвијећа.

УНУЧАД И ПРАУНУЧАД НАСТАВЉАЈУ ТРАДИЦИЈУ

Да се традиција узгоја поврћа на Нешковића њивама неће прекинути потврђује Иванова кћерка Бојана Божиловић.

Она се са дјецом вратила на село и преузела бригу о имању, те наставља породичну традицију дугу стотину година, желећи да прошири дјелатност, прошири понуду, привуче туристе и обезбиједи пласман производа на свом имању.

"Желим да наставим породичну традицију, али намјеравам и да осмислим туристичку понуду и формирам еко-село, односно еко-центар на свом имању гдје би посјетиоци могли уживати у лијепој природи и здравој храни", каже Бојана, која је већ приступила реализацији своје идеје, регулишући ток поточића кроз њихово имање и уређујући локацију на којој намјерава градити еко-село.

Њена замисао је да изгради бунгалове за смјештај туриста и ресторан у којем ће се служити храна произведена на њиховом имању, а посјетиоци би могли да уживају у природи, риболову на Дрини, лову, брању гљива и љекобиља и још неким садржајима, зависно од интересовања.

Бојанин седмогодишњи син Виктор показује завидно интересовање за узгој биља и стално је са дједом Иваном коме помаже у послу. Дјечак каже да жели наставити дједов посао.

Она сматра да село има велики потенцијал који треба искористити и створити услове да се од тога може пристојно живјети.

"Имала сам прилику да доста путујем. Увјерила сам се да свугдје мора да се ради да би се могло поштено и лијепо живјети. Зашто да идем некуда, када се, уз одговоран рад, могу створити услови и остварити солидни приходи за живот на свом имању, бавећи се пољопривредном производњом и увођењем нових садржаја у сеоску понуду", каже Бојана.

Њена девиза је "колико радите, толико ћете и имати".

Она осуђује одлазак младих са села који ништа нису ни покушали да раде на својим имањима, гдје би често најлакше могли обезбиједити услове за пристојан живот у окружењу на које су навикли и са људима са којима су најблискији.