ВИДЕО сервис
Све вијести

Најновије вијести

Специјални сервиси 14/05/2020

"ОТАЦ" /ЕТНИЧКИ ОЧИШЋЕНЕ/ ДРЖАВЕ

 

Туђман се није либио да јавно призна да је хтио рат деведесетих јер је то био једини начин да се Хрватска осамостали. "Рата не би било да га Хрватска није хтјела", рекао је Туђман /а остало забиљежено на аудио и видео снимцима/ током говора на Тргу Бана Јелачића у мају 1992. године

 

Пише: Ненад ТАДИЋ

БИЈЕЉИНА, 14. МАЈА /СРНА/ - Фрањо Туђман /1922-1999/, чији дан рођења, 14. мај, обиљежава Хрватска, ријешио је "српско питање" у Хрватској на трагу "рецепта" Анте Старчевића и усташа - протјерао је трећину Срба, преосталу након геноцида у Независној Држави Хрватској /НДХ/.

Tуђман је постао први човјек ХДЗ-а у сецесији Хрватске од Југославије, уз велику наклоност њемачке обавјештајне службе БНД.

Средства за развој хрватског сецесионизма набављао је од усташког дијела хрватске дијаспоре. Један од лидера ХДЗ-а и тадашњи министар одбране Хрватске Гојко Шушак дошао је управо из тих кругова.

У Tуђманово вријеме, Хрватска је отворила границу за усташе и њихове породице, погазила југословенски устав и кренула у незаконито отцјепљење.

Tуђман је познат по својој књизи "Беспућа повијесне збиљности", која ревизионистички говори о дешавањима у Другом свјетском рату и усташкој НДХ.

Он је творац приче о свега неколико десетина хиљада убијених Срба, Јевреја и Рома у Јасеновцу.

Tуђман је на предизборном скупу деведесетих година 20. вијека, јавно, пред хиљадама људи, изјавио да се "поноси тиме што му жена није ни Српкиња, ни Јеврејка".

Од краја Другог свјетског рата такве изјаве политичких лидера у Европи биле су незамисливе.

На аудио и видео тракама остала је забиљежена Tуђманова наредба на састанку са генералима на Брионима, изговорена уочи хрватске војно-полицијске акције "Олуја" - "Србима треба задати такве ударце да они, практично, нестану".

Са муслиманима у БиХ створио је пакт против Срба, по угледу на поглавника Анту Павелића и његов усташки покрет.

Муслиманске трупе "Петог корпуса" бориле су се за Туђманов рачун против Срба у Крајини, а он је заузврат пребацивао оружје за Изетбеговићеве јединице које су се звале "Армија БиХ".

Туђманове амбиције о стварању Херцег-Босне косиле су се са Изетбеговићевом исламском доктрином о шеријатској БиХ, коју је изнио у својој "Исламској декларацији", па је једно вријеме ратовао и против муслиманских снага.

Он се није либио да јавно призна да је хтио рат деведесетих јер је то био једини начин да се Хрватска осамостали.

"Рата не би било да га Хрватска није хтјела", рекао је Туђман /а остало забиљежено на аудио и видео снимцима/ током говора на Тргу Бана Јелачића у мају 1992. године.

Упркос свјесном изазивању ратног хаоса, смрти и разарања, етничког чишћења стотина хиљада Срба у акцијама "Олуја" и "Бљесак", те рату са Србима и муслиманима у БиХ, за дио хрватских медија Tуђман је крив искључиво због тога што је дозволио мафијашку приватизацију у земљи.

За већи дио хрватског друштва, Tуђман је "отац нације" и најпопуларнија историјска личност.

Хашки трибунал је у неколико пресуда помињао Tуђмана у дијелу о удруженом злочиначком подухвату, прије свега, у контексту злочина хрватских снага у БиХ и над муслиманима.

За бројне евидентиране злочине над Србима Туђман и његови сарадници никада нису осуђени.

Скандалозни случај ослобађања Анте Готовине, команданта операције "Олуја", у којој су људи убијани, бомбардовани и протјерани, ставио је тачку на било какву објективност Хашког суда.

Готовина је у првој пресуди осуђен на 27 година затвора, а његоф шеф Туђман прозван за учешће у удруженом злочиначком подухвату, да би политичким играма, прије свега, тадашње администрације САД, у жалбеном поступку био ослобођен било какве одговорности.

Према том приципу, хрватско друштво је ослободило свог "оца нације" од било какве одговорности за изазивање рата и разарања у самој Хрватској и региону, за протјеривање 200.000 становника који су били српске националности, те увођење на мала врата усташизације, која и данас потреса хрватско друштво.

Биографија Фрање Туђмана, партизана у раној младости, па истакнутог комунисте, затим националистичког дисидента и, на крају, лидера са радикалним циљевима који је кокетирао са баштином усташке НДХ, може се читати и као биографија хрватске политике у 20. вијеку током трајања Југославије.

Био је то принцип: Југославија док мора, а независна Хрватска чим је буде могуће остварити - свим циљевима и средствима.

Претходни поглавник Павелић био би задовољан /и љубоморан/ резултатима Туђмановог доба, за које је и сам, добрим дијелом, "заслужан".