ВИДЕО сервис
Све вијести

Најновије вијести

Специјални сервиси 18/06/2020

ОТВОРЕНИ МУЗЕЈ ИЗ ДОБА НДХ И МЛАДОМУСЛИМАНА

 

У случају данашњег федералног Сарајева и његових власти - ствари су толико јасне да просто боду очи /као што су их неки од носилаца имена сарајевских улица буквално и боли својим комшијама Србима, Јеврејима или припадницима правог антифашистичког покрета/

 

Пише: Ненад ТАДИЋ

БИЈЕЉИНА, 18. ЈУНА /СРНА/ - Пропао је још један покушај да се почну мијењати називи великог броја улица у федералном Сарајеву које носе називе љубитеља усташке Независне Државе Хрватске /НДХ/, младомуслимана и усташких дипломата - постдејтонско Сарајево тако остаје вјерно својој профашистичкој прошлости.

У граду у којем су Срби проказани као агресори и фашисти /ови изрази "красе" велики број споменика прошлог рата у граду/, становништво деценијама шета улицама које носе имена највећих кољача и заговорника тоталног уништења тих истих Срба и Јевреја.

Мустафа Бусулаџић, који је подржавао нацистичке ставове и прогон сарајевских Јевреја, добио је дјелић некадашње улице Фуада Миџића, народног хероја из Другог свјетског рата који је, након што је преживио логор Јасеновац, погинуо у посљедњим данима ослобађања Сарајева.

Улица на Бреци данас носи имена фудбалера "Сарајева" Асима Ферхатовића, али и петорице младомуслимана /читај љубитеља по злу познате "Ханџар дивизије"/ Бусулаџића, Есада Карађозовића, Фикрета Плоче, Рушида Пргуде и Асафа Сердаревића.

Сердаревић је био један од оснивача организације "Млади муслимани". Прикључио се јединици Мухамеда ефендије Панџе. Ухапсили су га и стријељали партизани у Витезу 1944. године.

Мухамед ефендија Панџо, годинама је предсједавао "Мерхамету". Био је у НДХ поворци која је у мају 1941. године прошла кроз Сарајево славећи долазак усташа и прогон сарајевских Срба и Јевреја.

Заговарао је оснивање СС "Ханџар дивизије" и био главни творац меморандума Хитлеру од 1. новембра 1942. године. Касније је промијенио ставове, па се накратко прикључио партизанима. Након рата, Суд части га је казнио са десет година затвора.

Један српски народни херој из Другог свјетског рата изгубио је своју улицу – Улица Ранка Шипке данас зове Улица Реиса Фехима Спахе, шестог реис-ул-улеме у периоду НДХ.

Ту је и Улица Енвера Чолаковића, некадашњег аташеа за културу НДХ у Мађарској.

Као што у Мостару и данас постоје улице са некадашњим војним и политичким челницима Павелићеве НДХ: Миле Будака, Јуре Францетића, Лорковић Вокића, Иве Зеленике Tоварника, Ђуре Спужевића... тако некадашњи ратни савезници из Другог свјетског рата у федералном Сарајеву његују усташку традицију.

Некадашње улице - 7. септембра, Првомајска и Партизанска данас носе име Сулејмана Пачариза Хоџе, пуковника Хрватских оружаних снага и "јунака из Хрватског Санџака".

Своју улицу у Сарајеву данас имају и Хусеин Ђозо, који је био имам 28. регименте "Ханџар дивизије". Након рата осуђен је на пет година затвора и на губитак грађанских права.

У некада већински српској сарајевској општини Илиџи данас је Улица Османа ефендије Растодера, припадника и активисте муслиманске полиције којег су послијератне комунистичке власти прогласиле ратним злочинцем.

Тако данашње федерално Сарајево, које лажно узима антифашистичку традицију када треба да испроси неки новац или помоћ странаца, или да представи себе као жртву српске агресије, заправо, пуним плућима удише младомуслимански ваздух из НДХ.

Ништа боље не показује праву традицију или стремљења неког народа /као и човјека/ од његових идола и идеала.

У случају данашњег федералног Сарајева и његове власти - ствари су толико јасне да просто боду очи /као што су их неки од носилаца имена сарајевских улица буквално и боли својим комшијама Србима, Јеврејима или припадницима правог антифашистичког покрета/.

Тако у федералном Сарајеву више нема улица са именима антифашита српског поријекла: Славка Родића, Пере Косорића, Војислава Кецмановића Ђеде, Васе Мискина, Марије Бурсаћ, Радојке Лакић, Моше Пијаде, Славиша Вајнера Чиче... Дуг је списак Срба који ни живи ни мртви нису добродошли у том граду.

Чињеница да су их из сјећања града избациле сада доминантне бошњачке власти, које се, реда ради, позивају на антифашизам, говори да ти Срби никада и нису били пожељни у Сарајеву.

Трпјели су их док су морали, током ондашње југословенске власти, а онда су се вратили свом националом и политичком погледу на прошлост, који је идентичан погледу оних којима су дали имена улица, а то је - Сарајево без Срба, без Јевреја и без помена на њих.

Готово перверзно изгледа чињеница да они који су, као, ужаснути због блајбуршке мисе у сарајевској Катедрали, па вуку за рукаве оно мало преосталих Срба и Јевреја када треба обојити град антифашистичким привидом, истовремено, свакодневно шетају градом који је пун имена и симбола најцрњег фашизма, антисрпства и антисемитизма.

За разлику од лицемјерне кукњаве пар бошњачких странака, које су се 30 година након тоталне ревизије историје сјетиле да би нешто ту требало мијењати, много су поштеније и самосвојније поступили они који нису дигли руку за ту иницијатву.

Велики дио града, који се данас зове федерално Сарајево, а које је тадашњи предсједник Србије Слободан Милошевић великодушно у Дејтону предао бошњачким ратним властима, поништавајући историју, демографију и, на крају крајева, реално стање на фронту, данас ипак, не носи Милошевићево име, мада би требало.

Био би то врхунац апсурда - да етнички очишћен град, у којем се његује традиција фашистичке "Ханџар дивизије" и усташке провинције и у којем се праве нова нација и језик, понесе име српског политичара, без којег би "шехер" морао да и даље трпи једног "великосрбина" Николу Теслу, умјесто надалеко знаног ефендије Панџе.