ОБИЉЕЖЕНА 41 ГОДИНА ОД СМРТИ БРАНКА ЋОПИЋА

КРУПА НА УНИ, 26. МАРТА /СРНА/ - У Хашанима, родном мјесту Бранка Ћопића, данас је обиљежена 41 година од трагичне смрти великог српског писца.

Тим поводом положени су вијенци код бисте Бранка Ћопића и одржан књижевни час. Начелник општине Крупа на Уни Гојко Кличковић рекао је да је Ћопићево дјело монументално као Грмеч и да је он на најбољи начин описао свој крај и људе. "Сјећање на Ћопића живи кроз његова дјела и кроз наша окупљања њему у част. Ћопић је овјековјечио овај крај и на најбољи начин описао душу људи који овдје живе", истакао је Кличковић. Он је додао да Ћопић заслужује да манифестације које се организују њему у част буду достојне његовог значаја. Душанка Дакић, предсједник Завичајног друштва "Бранко Ћопић", рекла је да ово друштво његује сјећање на најпознатијег мјештанина Хашана. "Као дугогодишња учитељица у школи коју је похађао Бранко Ћопић, ја сам данас најтужнија учитељица у пензији. Ове године школа у Хашанима је остала без ђака и престала са радом", навела је Дакићева. Она је изразила наду да ће сјећање на Ћопића и даље бити снага које ће окупљти људе у Хашанима, мјесту које може бити најљепша читаоница за ученике. Мирјана Стојисављевић, предсједник Фондације "Бранко Ћопић", рекла је да се ове године навршава 110 година од Ћопићевог рођења. "Ми, његови брижни биографи знамо да је Ћопић рођен крајем 1914. године, а да је његов дјед Раде за датум рођења уписао 1. јануар 1915. године", рекла је она. Стојисављевићева је навела да је Бранко Ћопић 26. марта 1984. године својом јавном смрти поручио - "довде може, даље не може!". "Био је то крај самоубијања које је трајало од 1950. године. Схватио је да нема гдје да побјегне", рекла је она. Након полагања вијенаца код Ћопићеве бисте у спомен- школи "Бранко Ћопић" у Хашанима одржан је књижевни час. Уз ученике Основне школе "Бранко Ћопић" Доњи Дубовик, о животу и дјелу Бранка Ћопића говорили су књижевници Ранко Павловић, Михајло Орловић, Јован Шекеровић, Борислав Тешић и Славко Танасић. Бранко Ћопић 26. марта 1984. године извршио је самоубиство, скоком са моста на Сави у Београду. Прву књижевну награду добио је 1938. године од Академије седам умјетности за кратку причу, 1939. године добио је Ракићеву награду, а затим и награду Српске краљевске академије 1940. године. Његова антологијска збирка приповједака "Башта сљезове боје" освојила је Његошеву награду 1972. године, а НИН-ову награду за најбољи роман добио је 1958. године за роман "Не тугуј, бронзана стражо". Од 1968. године био је члан Српске академије наука и умјетности. Други свјетски рат подстакао га је да напише романе "Пролом", "Глуви барут", "Не тугуј бронзана стражо" и "Осма офанзива", затим приповијетке "Роса на бајонетима", "Сурова школа", "Љубав и смрт", "Доживљаји Николетине Бурсаћа", "Горки мед", "Свети магарац", "Људи с репом" и збирке пјесама "Огњено рађање домовине" и "Ратниково прољеће". Написао је и романе за дјецу "Орлови рано лете", "Славно војевање" и "Битка у златној долини" /познате као "Пионирска трилогија"/ и "Магареће године", збирке прича "Приче партизанке", "Вратоломне приче", "Приче испод змајевих крила" и "Доживљаје мачка Tоше", збирке пјесама "Чаробна шума", "Армија одбрана твоја", "Партизанске тужне бајке", "Вечерње приче", "Дједа Tришин млин" и "Несташни дјечаци".