ЛОЗО: ДОЊА ГРАДИНА ОСТАЛА У СРПСКОЈ КАО СИМБОЛ И ПОДСЈЕТНИК НА НАЈВЕЋЕ СТРАДАЊЕ СРБА

БАЊАЛУКА, 19. АПРИЛА /СРНА/ - Историчар Предраг Лозо рекао је за Срну да је стратиште Доња Градина остала у Републици Српској као симбол и подсјетник на највеће страдање српског народа у историји, истакавши да су у комплексу логора Јасеновац убијане жене и дјеца што говори о намјери тоталног уништења Срба у НДХ.

"Логораши нису ни долазили до Јасеновца већ су превођени у Градину и уништавани на најстрашније начине. Само ту имамо 105 гробних поља. Историја је тако хтјела да у Републици Српској остане највеће стратиште Срба, Доња Градина", истакао је Лозо у подкасту Срне. Он је навео да је дехуманизација у НДХ водила геноцидну политику над Србима, гдје је бруталност у злочину била пожељна, те да је комплекс логора од којих је највећи Јасеновац био пут за системско уништавање Срба на ширем подручју којег су контролисале усташе. "Припремом злочина неко је убиједио комшију Хрвата да су Срби зло и вишак у НДХ и да су они отпад којег треба уклонити. У моменту када врше зло они мисле да је то корисно за једну заједницу", истакао је Лозо. Он каже да су, нажалост, бројеви постали главна карактеристика за посматрање злочина над Србима у НДХ. "Од формирања НДХ функционише велики број логора. Прво се отварају појединачни логори и казнионице а већ од априла се отвара систем логора смрти Госпић - Јадовно - Паг. Госпић је био жељезничко чвориште. На основу историјских искустава у НДХ су схватили да је озбиљна инфраструктура потребна за такве размјере злочина", указао је Лозо. Он је навео да су велебитске јаме одабране с разлогом јер су дубоке, а жртва нема шансу да преживи и много пати. "Тај логорски комплекс према истраживањима `прогутао` је 38.000 Срба. Велики број је ту био и Срба из Херцеговине и Срема. Српски народ је тада и кренуо у борбу за опстанак због чега Италијани одлучују да затворе тај комплекс и оснива се комплекс логора смрти Јасеновац", подсјетио је Лозо. Он каже да увијек треба указивати на чињеницу да су највећи број наших предака усташе у НДХ убијале на кућном прагу, што говори о масовности и распрострањености злочина. "То вам говори о систематичности злочина. Раширена је атмосфера о пожељности злочина над Србима, Јеврејима и Ромима. Болна је чињеница да је у тим злочинима учествовао велики број наших комшија, Хрвата и муслимана", указао је Лозо. Он каже да ни тада, а ни деведесетих година, није постојала емпатија према српским жртвама. "Када вам неко оспорава право на поштовање и оплакивање жртве, он вам оспорава право на политичко дјеловање и постојање на једном простору", нагласио је Лозо. Он је оцијенио да је забрињавајућа била бруталност злочина над Србима у НДХ, додајући да је то производ систематичне припреме гдје је усвојен наратив да је пожељно убити Србина и да нико за то неће одговарати. "У Пребиловцима неко је одвео преко 600 жена и дјеце и бацио их у јаму дубоку преко стотину метара", истакао је Лозо. Он наводи да је забрињавајући податак да су бројне усташе које су убијале Србе на крају рата завршиле у партизанима и да су се вратили свом животу као да се ништа није десило. "Због тога је битно младим нараштајима напомињати да банализација односа људских група није донијела ништа добро и да је произвела НДХ, између осталог", истакао је Лозо. Он наводи да је НДХ био једини систем на свијету који је имао логоре за дјецу. "То су све карактеристике НДХ. Ми се као друштво морамо потрудити да побјегнемо од приче пребројавања и морамо злочин разумјети да је то злочин према појединачним прецима - браћи, пријатељима, кумовима. Јасеновац је највећи симбол страдања у НДХ и Доња Градина као највеће српско стратиште", истакао је Лозо. Он је навео да је Јасеновац, како је записано у документима НДХ, имао неограничен капацитет што потврђује тезу да је основан искључиво због системског убијања и уништавања Срба. "Логораши који су довођени из околних села или возовима, умирали су и убијани у најтежим мукама", истакао је Лозо. Он је додао да Јасеновац није ослобођен, већ да су логораши извршили пробој 22. априла, да би сачували свој живот. "То је била једина шанса да сачувају живот. Припадници Југословенске армије ушли су у Јасеновац десетак дана касније. Логораши су сами себе ослободили", истакао је Лозо.