ЗУРОВАЦ: НЕВЕСИЊСКА ПУШКА НАСТАВАК КАРАЂОРЂЕВОГ УСТАНКА

Колико је српских споменика уништено у Павелићевој назови држави, па да краја двадесетог вијека, да споменемо само манастир у Житомислићу, Саборну цркву и владичин Двор у Мостару, манастир херцега Стефана у Сопотници, који чак ни Турци нијесу дирали, али су то учиниле газије Алије Изетбеговића. Вијековима су освајачи на овим просторима сијали мржњу и српске гробове, наводи Зуровац

Припремио: Огњен БЕГОВИЋ ИСТОЧНО САРАЈЕВО, 4. ЈУЛА /СРНА/ - Невесињска пушка од које се ове године обиљежава вијек и по наставак је Карађорђевог устанка из 1804. године, али и прва варница која је сијевнула тамо гдје су се додиривали Исток и Запад, ислам и хришћанство, двије царевине, изјавио је Срни књижевник Душан Зуровац. Зуровац који за себе каже да је ортодоксни Невесињац истиче да Срби никада нису освајали туђе територије, већ су се на својој земљи борили за голи живот и слободу, али су их, упркос томе, ови нови освајачи проглашавали агресорима. "Какав цинизам. Тако испада да смо ми и 1992. године у овом рату нападали и освајали сами себе", наглашава Зуровац који је предсједник Удружења "Истина" из Источног Сарајева. Зуровац напомиње да окупаторима кроз историју ништа српско није било свето, већ су само вијековима сијали мржњу и српске гробове. "Нијесу само Турци то радили, радили су и Аустријанци, радили фашисти и на крају радиле босанске потурице. Нијесу само на Косову и Метохији рушене цркве и манастири. Колико је тих српских споменика уништено у Павелићевој назови држави, па да краја двадесетог вијека кад су скрнављене или потупуно уништаване српске цркве и манастири, да споменемо само манастир у Житомислићу, Саборну цркву и владичин Двор у Мостару, манастир херцега Стефана у Сопотници, који чак ни Турци нијесу дирали, али су то учиниле газије Алије Изетбеговића. И тако редом, и тако даље, а докле ће то даље трајати? Вијековима су освајачи на овим просторима сијали мржњу и српске гробове", наводи Зуровац. Зуровац тврди да је Невесињска пушка наставак Карађорђевог устанка из 1804. године, али и прва варница слободе. "Ако је Карађорђе тада закуцао први ексер у мртавчки сандук Отоманског царства, посљедњи ексер је закуцао Херцеговачки устанака 1875-1878", каже Зуровац за Срну, поводом централног обиљежавања 150 година од Невесињске пушке планираног у недјељу, 6. јула у Невесињу. Неко је тада, напомиње Зуровац, морао да се "јави за ријеч", и то је пало у задатак херцеговачким Србима. Требало је, каже он, пушком овјерити ријешеност херцеговачких Срба да се дигну на устанак, па као што и најдужи пут почиње првим кораком, тако и сви ратови почињу првим метком, који ће у овој прилици испалити хајдучки харамбаша Перо Тунгуз, Невесињац. Зуровац напомиње да половином 19. вијека у цијелој Европи долази до наглог и масовног буђења националне свијести, нарочито код малих и поробљених народа и не само у Отоманској империји него и знатно шире, јер су слијепи напокон прогледали, како би се рекло у Невесињу. "О том буђењу националне свијести, која ће турску царевину бацити на кољена, тада се много говорило и писало у нашој и европској историографији. Остало је забиљежено да су тада горјеле улице Беча, Пеште, Будима, Берлина и многих других европских градова, јер је улица изашла на улицу са својим слободарским захтјевима. Мали човјек се исправио и стао на своје ноге, а својој земљи и у своме времену, тражећи права која му по Божијим и човјековим законима припадају. Устанци су планули на свим крајевима Отоманске империје", прича Зуровац који је и аутор романа "Невесињска пушка". СЛОБОДА СРПСКОГ НАРОДА СКУПО ЈЕ ПЛАЋАНА КРОЗ ИСТОРИЈУ Он указује да су властодршци у крви гушили те устанке, па је цијена била заиста велика, те подјсећа на турске масовне злочине у Бугарској, гдје су турски поданици Черкези чинили звјерства која се убрајају међу најдрастичнија, а неки их историчари изједначавају са турским покољем милион и по Јермена. "И, ето, тада је планула и источна Херцеговина, прво је букнуо устанак војводе Луке Вукаловића 1852. године, у јужној Херцеговини, у коме су се прекаљивале поједине будуће вође Невесињске пушке као Михајло Мићо Љубибратић, Богдан Зимоњић, Стојан Ковачевић и Алекса Јакшић. Они ће двадесетак година касније у Херцеговачком устанку 1875. године одиграти веома важну и незаоблизну улогу, било као будиоци националне свијести - Љубибратић и Јакшић - било као знаменити јунаци – Ковачевић - у том устанку. Дакле, падај сило и неправдо! То су били људи таквога кова за које ће Раде Томов рећи како ће њихов примјер послужити као примјер за примјер `како треба зборит` бесмртношћу`", записано је у Зуровчевом роману "Невесињска пушка". Зуровац наводи да је Љубибратић Требињац, Ковачевић и Зимоњић Гачани, а Јакшић Невесињац, те да су та имена на велика врата ушла у историју, али, нажалост, нису остварила и слободу за коју су се тако предано борили. Он каже да је Херцеговачки устанак изњедрио многа крупна историјска имена и велике јунаке, па их је тешко навести све. Тај је устанак изњедрио и невесињског попа Петра Радовића, гатачког војводу - попа Богдана Зимоњића, пивљанског војводу Лазара Сочицу, затим Вула Аџића, Максима Баћевића и Мрдака Лубурића, хајдуке Пера Тунгуза и Стојана Ковачевића, Стојановог стрица Петка Ковачевића, кога су Турци јавно објесили на мостарској Тепи, али и многе друге на којима стоје тврди и високи историјски стубови. ЉУБИБРАТИЋ - ЈУНАК И ТРАГИЧАР Зуровац указује да је међу њима најтрагичнија фигура Мићо Љубибратића, и то као личност унутар Херцеговачког устанка, затим као носилац савремених идеја које се нису могле примити у то тешко вријеме на тврдом херцеговачком тлу, потом као командант Интернационалног батаљона, те као интелектуалац којег је осумњичио црногорски кнез. "На крају Љубибратић је трагичан и као аустријски заточеник и човјек који се морао бранити од многих насртаја", навео је Зуровац. Према његовим ријечима, Љубибратић је много раније, када се вратио из Русије, сачинио комплетан план уснака који ће у потпуности усвојити невесињски прваци у манастиру Житомислићи 1874. године. Зна се, подсјећа Зировац, да су Љубибратићу оспоравани и улога у устанку Луке Вукаловића и његово јунаштво. Он напомиње да је Љубибратић био интелектуалац који је говорио француски, руски и италијански, поборник Масинијевог концепта уједињења народа, пријатељ италијанског револуционара Гарибалдија. Љубибратић је био, напомиње Зуровац, учесник у устанку Луке Вукаловића, национални радник у Милановој Србији, "честит, поштен човјек и вриједан патриот, при томе побожан, предузимљив и разуман, те десна рука Вукаловићу у свим пословима ђе се пера тицало, а и сабљом је знао у невољи махнути". "Кад данас говоримо о тим див-јунацима тешко је издвојити првог међу првима, најбољег међу најбољима, можда је то и неправда према онима чија су имена мање звучна. Да извојим младог Максима Баћевића, капетана Вула Аџића, кога Турци на превару убише, Јовицу Зиројевића, Петка и Стојана Ковачевића, Пера Тунгуза, Богдана Зимоњића, Мрадака Лубурића, Кика Стевановића, Милутина Жерајића, Мићу Љубибратића, Алексу Јакшића, Саву Зуровца - не зна се ко је од њих већи од већега, сви су они обезбиједили себи мјесто у српској историји, а нарочито у народном сјећању. Сваки од њих заслужује цијелу књигу. Па, зар не заслужује књигу Петко Ковачевић кога је црногорски књаз изручио Турцима, зар не заслужује књигу његово понашање под вјешалима!? Петко је, такође, издат", истиче Зуровац у још необјављеном роману "Невесињска пушка". Зуровац примјећује да је Херцеговина, ослобађајући се од турске окупације, већим дијелом потпала под аустријски утицај, тако да је на Берлинском конгресу 1878. године повучена неприродна граница преко јединственог организма старе светосавске Херцеговине. Према његовом мишљењу, план о спајању Херцеговине са Црном Гором уклапа се у шири вјековни план за ослобођење цијелог српства, а кнез Никола је са том идејом придобијао и обједињавао сва српска племена ван Црне Горе. СПОРНА УЛОГА ЦРНОГОРСКОГ КНЕЗА НИКОЛЕ Али оно што се може замјерити црногорском двору, истиче Зуровац, јесте неодољива потреба да се умањи улога Херцеговаца у корист књаза и његове свите. Књаз Никола је сурово спречавао везе Херцеговаца са Србијом, да се не би њој окренули и сваки такав покушај је сурово кажњавао. Према историјским подацима, Херцеговачки устанак почео је 27. јуна /9. јула/ 1875. године у невесињском крају и представља један од најсудбоноснијих догађаја у историји југоисточне Европе у 19. веку. Међу устаницима била је грофица Јохана Меркус као добровољац из Холандије. Ова племкиња и ратница много је вољела Србе. Она је међу херцеговачке устанике дошла преко Дубровника у штаб Љубибратића. Доказала се у борби и као медицинска сестра. Срби су је звали Јована, а поједини хроничари српска Јованка Орлеанка.