ТРЕБА ПИСАТИ О СРПСКОЈ КРАЈИНИ, ХРВАТСКА РЕЛАТИВИЗУЈУ СРПСКЕ ЖРТВЕ

БЕОГРАД, 4. ЈУЛА /СРНА/ - Република Српска Крајина је настала као жеља српског народа у Хрватској да остане у заједничкој држави СР Југославији, али се та борба завршила неуспјехом јер је Хрватска етнични очистила српско становништво, што је и био план државног врха, оцијенили су правници, историчари и угледни Срби избјегли из Крајине на научном скупу у Београду.

На скупу је истакнуто да се вјековни циљ српског народа из Републике Српске Крајине да живи заједно са осталим Србима није остварио, јер су протјерани са својих огњишта у хрватској злочиначкој операцији "Олуја" и над њима је, према закључку судова, извршено етничко чишћење са елементима геноцида. Скуп под називом "Тридесет година по нестанку Републике Српске Крајине" одржан је у организацији Института за савремену историју, Музеја жртава геноцида и Документационо-информативног центра "Веритас", поводом 30 година од великог крајишког егзодуса у хрватској војној операцији "Олуја" и слома најзападније српске републике. Директор Документационо-информативног центра "Веритас" Саво Штрбац рекао је новинарима уочи скупа да су разни судови од Хашког трибунала, Међународног суда правде, као и судова у Стразбуру и Чикагу закључили да је над Србима у Хрватској почињено етничко чишћење, али да то није достигло ниво геноцида. Штрбац је рекао да су судови кроз своје пресуде закључили да је "Олуја" и друге операције била етничко чишћење и да је протјерано становништво с циљем да се Хрватска етнички очисти од Срба, али су и поред тога ослободили хрватске генерале. Он је подсјетио на закључак Међународног суда правде да је извршено етничко чишћење, да има и елемената геноцида, али да све то не достиже до нивоа геноцида. "Све су то некакви половични успјеси. Нигдје није дошло до краја и вријеме је да историчари кажу након 30 година своју оцјену, јер је правосуђе већ дало. На свим странама су говорили да неће да нам историју пишу судови, међутим судови исписаше историју ратова, не само у Хрватској, него и у БиХ и на Косову и цијелом подручју бивше Југославије, а историчари у Србији се не оглашавају много", рекао је Штрбац. Бојан Димитријевић из Института за савремену историју у Београду рекао је да историчари у Србији имају проблем највише због чињенице да Србија не придаје много пажње догађајима из времена Републике Српске Крајине, ратова деведесетих година, правдајући се да архиве нису отворене. Он је додао да историчари у Србији који се баве том темом морају да оду у Загреб и тамо истражују грађу о Републици Српској Крајини, њеној војсци. "У суштини, ми смо у заостатку за хрватском историографијом која је Републику Српску Крајину уврстила у своју историју, док Србија то у суштини није", рекао је Димитријевић новинарима. Димитријевић је навео да је задатак историчара да објасне да се историја Републике Српске Крајине не своди само на прославу или обиљежавање 4. и 5. августа, на годишњицу "Олује", комеморације, бројање жртава, него да је то био државни систем у настајању са свим могућим проблемима. Он је рекао да је Институт жели да покаже да Република Српска Крајина није заборављена и да неке нове генерације имају инспирацију да једног дана можда и врате Крајину у састав српских земаља, јер се границе на Балкану често мијењају и историја је процес који траје. Адвокат Душан Братић, заступник оштећених Срба у процесу "Петровачка цеста", рекао је да чињеница да је хрватска авијација у "Олуји" гађала чак и избјегличку колону која се повлачила и да су ту страдали српски цивили, међу њима и дјеца, показује злочиначку вертикалу тадашње хрватске власти, која је осмишљена на такозваној брионској сједници. Братић је указао да је јавности мало познато да су биле двије брионске сједнице у јулу 1995. године, те да је тадашњи хрватски предсједник Фрањо Туђман изговорио не само чувену реченицу да "Србе треба ударити тако да практично нестану", него да се морају створити избјегличке колоне за којима ће за народом кренути и њихова војска. Он је додао да је Туђман рекао и да не смије пасти крв на хрватским цестама, да не разоружавају Србе на правцу Петриња - Глина - Двор на Уни, а онда када је све завршено хрватска авијација "удари" српске избјеглице на територији БиХ. "Туђман је говорио да се то не сме десити на хрватским цестама јер ће их оптужити за ратне злочине. То више него указује да је реч о посљедњем чину етничког чишћења", рекао је Братић. Он је истакао да је трагедија за човјечанство што ниједан званичник Хрватске или јавна личност, осим професора Жарко Пуховског, није јавно осудио ниједан злочин ни у "Олуји", нити у цјелини. Братић је оцијенио да је бомбардовање српских избјегличких колона хрватске авијације на Петровачкој и Приједорској цести отјелотворење и парадигма цјелокупне злочиначке операције. Историчар Милан Гулић је рекао да је рат у Хрватској, као и рат у БиХ, био крвав и оставио стравичне посљедице по људе и имовину, што се види и по пописима становништва, и жртава, а епилог је био да је Хрватска етнички очистила српско становништво, што је био план државног врха. "Власт у Загребу није имала слуха за потребе и жеље српског народа у Хрватској, према њима се односила са подозрењем", навео је Гулић. Он је додао да је Република Српска Крајина настала, њен народ потпуно заборављен, у околностима распада СФР Југославије као израз српског дијела у Хрватској да остане у заједничкој држави. Учесници скупа су истакли да се ове године навршава 30 година од агресије Хрватске на Републику Српску Крајину и масовног протјеривања српског становништва са тог простора, те да се са ове временске дистанце може потпуно слободно и утемељено говорити и писати о Крајини, а не да се то препушта хрватској страни да тумачи српску историју и правдава своја "државна права", агресију и релативизује српске жртве. Борба за најзападнију српску државу завршила се неуспјехом, а Република Српска Крајина, проглашена на Светог Николу 1991. године, остала је непризната чак и од Србије.