ЗОБЕНИЦА: ПЛАМЕН СРПСТВА У РАВНИЦИ - ЗАВЕШТАЊЕ КРАЈИШНИКА

БЕОГРАД, 3. АВГУСТА /СРНА/ - Крајина је била и остаће српска земља коју су вијековима бранили српски устаници, добровољци, домаћини и светитељи, истакао је политички аналитичар Александар Зобеница.

Он је навео да су Крајишници који су протјерани са вјековних огњишта у злочиначкој акцији "Олуја" понијели са собом у Војводину пламен српства који гори и данас. "Њихово страдање је постало наш завет. Њихова несрећа – наша обавеза. Да памтимо. Да не заборавимо. И да чувамо оно што су они понели са собом - пламен српства", истакао је Зобеница. Ауторски текст Зобенице за Срну објављујемо у цијелости: Не постоје довољно тешке речи, нити постоји довољно суза које могу да опишу оно што се догодило почетком августа 1995. године. У злочиначкој акцији "Олуја", протерано је преко 250.000 Срба са својих вековних огњишта у Републици Српској Крајини. Више од 1800 наших сународника, жена, стараца и деце, убијено је само зато што су били Срби, зато што су чували своје, јер нису хтели да се одрекну имена, вере и земље својих прадедова. Али као и свака несрећа која затресе српски народ, и ова је изнедрила хероје. Ћутљиве, поносне, одане. Људе који не кукају – већ граде. Људе који не просе – већ сеју. Људе који и када изгубе све – понесу најважније са собом: образ, Бога и српство. Такви су Крајишници. Наши Крајишници. Браћа по вери, по крви, по страдању. У тренутку кад су туђинске чизме газиле њихову земљу, они су дошли у равну, питому Војводину – не као просјаци, већ као носиоци једне дубоке, исконске вертикале српског идентитета. Донели су у срце Војводине оно што јој је недостајало: праву, исклесану, неокрњену душу српства. Донели су песму која боли. Донели су Крајину у песми опевану и мирис дима из огњишта које су им запалили. Донели су понос који не пристаје на понижење и веру која не зна за компромис. Донели су нам пример шта значи бити Србин онда када је најтеже. И донели су оно најважније – љубав према отаџбини коју ни кукавичке одлуке усташких генерала, ни злочиначке наредбе НАТО команданата, нису могле да избришу. Република Српска Крајина је данас окупирана српска територија, земља коју су вековима бранили српски устаници, добровољци, домаћини и светитељи. Српско сећање има дубоко корење – и памти све што је било наше. А Крајина је била и остаће српска земља. Њихово страдање је постало наш завет. Њихова несрећа – наша обавеза. Да памтимо. Да не заборавимо. И да чувамо оно што су они понели са собом: пламен српства. Гори тај пламен у Војводини, у свакој песми крајишкој, у сваком трактору што оре војвођанску црницу, у свакој школи где се деца уче где су манастири Крупа и Крка. Њихова чизмa, коју је пратио бег у колонама, данас корача пољима слободне Србије. Али никада, баш никада, не смемо дозволити да она тишина њихових напуштених села постане тишина наше савести. Јер, браћа Крајишници нису дошли само у потрази за кровом. Дошли су да нас подсете ко смо. И да нам покажу како се српство чува, када се све изгуби – осим части.