ВЛАДИСАВЉЕВИЋИ И БОРБА ЗА ПРАВОСЛАВЉЕ У ФОЧИ И ДУБРОВНИКУ

Сава Владиславић је, као руски дипломата, покушао 1717. године да подигне православну цркву на свом имању "испред дубровачких капија". И поред заузимања руског цара и великог угледа и племићког статуса који је Сава уживао у Дубровачкој републици, у томе није успио. Тек ће седам и по деценија касније, православни Срби у Дубровнику основати црквену општину, и то баш на имању које је некада било власништво Саве Владиславића

ФОЧА, 5. АВГУСТА /СРНА/ - Владисављевићи из Фоче, чији је најпознатији изданак гроф илирски Сава Владиславић, били су велики православни задужбинари. То напомиње и сам Сава, када у писму руском епископу иркутском Инокентију Кулчицком 7. фебруара 1728. године, а које преноси Јован Дучић, између осталог пише: "Ја сам наслиједио од прародитеља мојих да манастире и свете обитељи помажем." Ријечи царевог ујака, грофа Апраксина, које саопштава цару Петру Великом, најбоље описују Саву Владиславића: "Одликује се великом побожношћу; и Бог управља његовим срцем; он је зналац; и сав је предат задатој речи", преноси Дучић ријечи грофа Апраксина. Сава Владиславић помагао је српске манастире у Херцеговини, а понајвише Манастир Свете Тројице код Пљеваља и Пивски манастир, који се налазе недалеко од његове родне Фоче. Исто тако, даривао је и манастир Житомислић на Неретви и цркве у Херцег Новом, Топлој и Рисну, док је у Русији саградио Цркву Светог Саве Српског, у граду који је он подигао и дао му назив Троицкосавск. ВЛАДИСАВЉЕВИЋИ ПОКЛОНИЛИ ЗАМЉИШТЕ ЗА ШКОЛУ И ЦРКВУ У ФОЧИ Задужбинарство је одликовало и Владисављевиће који су остали да живе у Фочи након похаре Савине породице од Турака 1711. године, а због учешћа у устанку. Владисављевића у Фочи данас нема, а на њиховом имању налази се православна Црква Светог Николе и поред ње црквена кућа, некадашња српска школа. Познато је да су српска школа и Црква Светог Николе у Српској вароши крај Фоче изграђени у 19. вијеку на земљи коју су поклониле сестре Владисављевић. У црквеној порти, на почасном мјесту са олтарске стране, уз сам храм, налази се гроб Савке Јовичић, дјевојачки Вла/д/исављевић, једне од сестара које су поклониле земљиште за градњу цркве. На крсту исклесаном у камену пише: "Овдје почива Р. Божија Савка, супруга покојног Димитрија Јовичића, рођена од племена Влаисављевића, поживила 75 година, преселила у Вјечност 22. марта 1874. Подиже споменик њезин син Алексије". У својој монографији о Дрини познати картограф Драгутин Дероко наводи да је фочанска црква саграђена на имању познате породице Владисављевић, чије су кћерке даровале земљиште, а исто то пише и свештеник Ранко Билинац у књизи "Српска православна црква у Фочи", називајући Савку Владисављевић "посљедњом племићком" у Фочи. Сестре Владисављевић помиње и познати фочански љекар Ристо Јеремић. Он 1925. године у свом дјелу "Хас Фоча, један стари попис људи и земаља" пише о овој фочанској племићкој породици, наводећи их као старинце - насељене у Фочи од прије Турака. "До пре сто година била је у Фочи још једна стариначка породица, презименом Владисављевићи, која се у мушкој линији већ угасила. Посљедњи су изданци били један мушки и четири женске. Брат је утекао у свет од турског зулума, две су му се сестре у Фочи удомиле, а две се на страни удале - једна у Дубровник, а друга у Београд", пише Јеремић. За њиховог брата, којег помиње Јеремић, народно предање, које је у Фочи забиљежио Јован Дучић, наводи да је заједно са својим оцем испред турског зулума побјегао у Влашку. Дучићу су народно предање саопштили Никола Кочовић и Тане Јеремић, а у њему се, између осталог, каже: "Посљедњи изданак Владиславића у Фочи била је нека баба Савка од које излазе познате породице фочанске Јовичићи и Јеремићи. Земљиште гдје је саграђена данашња православна црква и школа у Фочи поклонили су Владиславићи. И данас се види гроб ове Савке у Фочи са њеним именом. Отац и брат ове Савке, којима се више не зна име, побјегли су, како каже ово фочанско предање, испред Турака у Влашку...", пише Јован Дучић у књизи "Гроф Сава Владиславић". Занимљиво је да се у књизи "Казивања Борисављевића" аутора Војислава Суботића о знаменитој трговачкој породици Борисављевић из Нове Вароши, наводи да је једна кћерка Ђорђија Борисављевића била удата у Фочу "чији је муж са сином побегао од Турака у Влашку". Књига је написана на основу богате архивске грађе коју је оставила ова породица, а која се чува у посебном фонду Историјског архива у Ужицу. На другом мјесту, у истој књизи, каже се да су Борисављевићи из Нове Вароши својој сестри у Фочи Андесили /а из родослова се види да је она била Ђорђијева ћерка/ једне гладне године спремили 100 товара јечма. По њиховој препоруци, Андесила је подијелила гладној сиротињи у Фочи 50 товара, а 50 је продала и од тог новца подигла капелу, "јер у Фочи Срби православни нису имали богомољу", напомиње се у Суботићевој књизи. Из свега би се могло закључити да би Андесила, која је према родослову Борисављевића живјела крајем 18. и почетком 19. вијека, могла бити супруга тог Владисављевића, којег помињу и народно предање и Ристо Јеремић да је са сином побјегао у Влашку, а чије су ћерке, међу њима и Савка, касније поклониле земљиште за градњу Цркве Светог Николе. Ово би још значило да су и прије изградње Цркве Светог Николе на њиховој земљи 1857. године, Владисављевићи, уз помоћ Борисављевића из Нове Вароши, у Фочи подигли мању цркву, односно капелу. Без обзира да ли је ријеч о Владисављевићима /или је Андесила из Нове Вароши била удата у неку другу фочанску породицу/ "Казивање Борисављевића" о капели у Фочи је важно сазнање и подудара се са предањем које чува стара фочанска породица Ћебовић, о постојању мање цркве у фочанској Српској вароши. Синиша Ћебовић тврди да су и данас видљиви остаци некадашње црквице у брду изнад Чоходор махале, односно данашњег насеља Лазарево. Више је остатака старих зидина у близини извора који народ зове Чајничка вода, а једна од тих зидина, за коју Ћебовић сматра да би могло бити црквиште, налази се поред старе куће породице Ћеранић у којој данас нико не живи. "Сјећам се да ми је покојна баба Анка Гузина, која је била родом од Попадића из Фоче, говорила да је прије Цркве Светог Николе постојала мања црквица око Чајничке воде. То су наши стари говорили. Чајничка вода се налази изнад Чоходор махале, у Српској вароши, а Српска варош је обухватала подручје од данашње Цркве Светог Николе па све до Врантегова и Бараковца. На том подручју, поред Чајничке воде, сигурно је била мала црква или капела, а на то упућује и назив сусједне парцеле Калуђеровина, која је припадала Пивском манастиру. У том дијелу Српске вароши, гдје се налазила црквица, живјели су Јовичићи, Јокановићи, Ћеранићи, Јакшићи, Томашевићи, Ћебовићи, а Јеремићи су имали више земље на све стране. Ту у близини живјели су и Соколовићи", наводи Ћебовић. На простору око Чајничке воде данас живе Јоковићи и Перишићи. Борка Јоковић, рођена Перишић, каже да су зидине изнад њене куће остаци старе цркве, а да им је то рекао игуман једног манастира у Црној Гори који је црквиште пронашао на основу списа који се чувају у том манастиру. "Покојни ђед Ђуро Вуковић, од којег су моји Перишићи купили имање, говорио је да се некада овдје горе нешто сијало ноћу - не увијек, већ у вријеме празника. Када је игуман из Никшића долазио са свештеником из Фоче Данилом Црногорцем, рекао је да је по манастирским списима нашао да је на том мјесту била црквица, а у Калуђеровини да су били конаци. Ми остатке зидина нисмо дирали, када смо пут радили остало је све, мало смо заштитили да се не осипа, два су реда камења, вјероватно од цркве", прича Борка Јоковић. Борка се сјећа, док је била мала, да се причало да ту има закопаних дуката и да су их као дјецу задиркивали да траже и копају дукате. "Нисмо тражили, али је моја мајка једном случајно нашла, када је била велика киша, поред подзиде дукат величине садашњих пет марака." ПРАВОСЛАВЉЕ У ДУБРОВНИКУ - НЕИСПУЊЕНА ЖЕЉА САВЕ ВЛАДИСЛАВИЋА Фочанске Владисављевиће или Владиславиће одликовала је трговачка проницљивост и умјешност, али и велика љубав према свом роду и Цркви. Вијековима су, као водећа фоачнска православна трговачка породица у дубровачком залеђу, како их називају историчари Вук Винавер и Богумил Храбак, били главна спона Фоче са Дубровником. Занимљиво је да је у оба ова града православна црквена општина заживјела на њиховим посједима. Слично као у Фочи, гдје су хришћани у односу на муслимане били грађани другог реда и гдје више од три вијека нису имали богомољу, тако и у Дубровнику православнима, као и муслиманима, није било дозвољено да живе унутар градских зидина нити да обављају богослужења. Фоча и Дубровник кроз историју су били чврсто повезани трговином, па је у Фочи постојала колонија Дубровчана, док су и Фочаци неријетко настањивали Републику Светог Влаха, само не унутар градских зидина, већ у подграђу. Тако су и Владисављевићи из Фоче, као водећа трговачка породица, вијековима били присутни у Дубровнику, а Сава је у том граду стекао широко образовање. Познато је да је Дубровачка република била бастион католичанства, чију је политику одликовао католички ексклузивизам и нетрпељивост према православљу, тако да православнима није дозвољавано исповиједање вјере, па чак ни сахрањивање. /Православнима је даван статус грађанина Дубровника и тиме право да се населе унутар зидина тек када би прешли у католике./ Сава Владиславић је, као руски дипломата, покушао 1717. године да подигне православну цркву на свом имању "испред дубровачких капија". И поред заузимања руског цара и великог угледа и племићког статуса који је Сава уживао у Дубровачкој републици, у томе није успио. Тек ће седам и по деценија након тог његовог покушаја, православни Срби у Дубровнику основати црквену општину, и то баш на имању које је некада било власништво Саве Владиславића. Дубровачки православни Срби су Савину кућу са вртом на Посату за потребе православне општине 1790. године откупили од Савине родбине у Трсту, која је наслиједила то имање, тачније од Саломије Лучић, рођене Владиславић и њених кћерки. "Отада је у ту кућу, без вањских сакралних обиљежја, долазио калуђер из Дужи, Пајсије Јокановић, који је обављао црквену службу уз импровизирани инвентар. Тако је, без формалнога одобрења Републике, утемељена дубровачка православна црквена опћина", биљежи почетке православног богослужења у овом граду Стјепан Ћосић у свом дјелу "Православна заједница у Дубровнику до еманципације у 19. стољећу". Десет година касније, некадашња кућа Саве Владиславића на Посату биће освештана као Црква Светог Благовјештења, а данас је то Капела Светог Ђорђа. Друга православна црква у Дубровнику посвећена Светом архангелу Михаилу у насељу Бониново, такође изван самог града, подигнута је 1837. године, након гашења Дубровачке републике. Када је 1877. године изграђена трећа дубровачка првославна црква, а прва унутар градских зидина, слава Благовјештење је пренесена са старе цркве на Посату на нову цркву. Дучић пише да на старом православном гробљу на Посату, на некадашњој земљи Владисављевића, почивају неки од српских устаника из Невесињске пушке, који су у Дубровнику преминули од рана или болести, а међу њима и његов отац Андрија. Савина посјета Дубровнику 1717. године, када му је Сенат негативно одговорио на молбу за подизање православне цркве, био је његов посљедњи боравак у граду Светог Влаха. Озловољен и дубоко разочаран, раскинуо је све везе са дубровачком владом и своју породицу одвео у Боку которску, која је била под Млецима, не вративши се никад у Дубровник. У Херцег Новом је, пише Дучић, подигао красан дом за оне Владиславиће који ће тамо пребивати све до половине 19. вијека. Мајку Симу је, која је након похаре од Турака била у избјеглиштву у Дубровнику, Рисну и Херцег Новом, касније превео у Русију, гдје је и преминула као монахиња Теофанија. Описујући Савин растанак са Дубровником, Дучић наводи: "Сава Владиславић морао је с болом у души бацити свој посљедњи поглед на Дубровник, који је свагда био пре један католички манастир, него једна словенска република..." Дучић закључује да је, одбијајући градњу православне цркве, Дубровник на лош начин изгубио једног моћног пријатеља какав је био Сава Владиславић - лични сарадник царев. С друге стране, писац истиче да је Сава увијек био изузетно толерантан према католицима у Русији, за шта је од папе одликован Орденом златне оструге /мамузе/, према једном, или Константиновим орденом, према другом историјском документу. "Он је такав толерантан остао до краја живота, чак и после овог лошег поступања Дубровчана са његовом побожном жељом", каже Дучић. Гроф илирски, тајни савјетник и каваљер ордена Александра Невског и других, гроф Сава Лукић Владиславић, како је гласила његова титула у Русији, преминуо је 17. јуна 1738. године. Сахрањен је у Благовјештенској цркви Лавре Александра Невског у Петрограду, гдје почива и његова мајка Сима /монахиња Теофанија/, као и више чланова царске породице. Сахрани су, између осталих, присуствовали царица Ана Јоановна /Ивановна/ са великом кнегињом Јелисаветом Петровном, млађом кћерком покојног Петра Великог и будућом царицом. ГРОФ ИЛИРИСКИ/СРПСКИ Сава Владиславић је себе потписивао као "гроф илирски". Било је то вријеме прије формирања модерних европских нација, када се одредница илирски односила на Србе и Јужне Словене. Из писма упућеног 26. марта 1722. године млетачком дужду Јовану Корнару, види се да су за Саву Владиславића називи Илирија и Србија били синоними - "Spicco in tutti i tempi nel Regno dell Illirio, o sia della Servia...". Сава у писму, које се чува у Млетачком државном архиву у Венецији, а које је објавио Јован Дучић, моли дужда да му млетачки Сенат призна његово српско племство, на основу којег би добио титулу грофа венецијанског. "Кроз сва времена истицала се у Краљевству Илирији, то јест Србији, моја породица врло старинска, грофа Саве Владиславића, како пореклом свога племства по положају, тако и по значају својих титула. Оне су такође биле записане кроз више векова са својим потомцима, као главним грофовима тог краљевства. Како из више извора произилазе докази врло јасни, који утврђују титулу грофова, заједно са славним пореклом моје породице, ипак племенита жеља да их још више истакнем, побуђују ме да дођем Вашој Светлости са снисходљивом молбом како би их и Ви нарочито уздигли на основу проучавања најисправнијих докумената које имам у рукама. Мојим изјавама које чиним Вашој Светлости, она ће додати, као потврду, и неоспорно сведочанство власти и прерогативе које Вашој Светлости буду изгледале најподударније с њима, оснажујући их тако њеним Краљевским саизвољењем како би се осветлиле и остале особине које одликују моју личност и моју породицу. Хвала", пише Владиславић млетачком дужду. Млетачки Сенат је убрзо, 28. марта 1722. године, одговорио Сави, признајући му племство. "Утврђује се на основу аутентичних докумената које је испитао наш љубљени Племенити г. Андреа Мемо, Судија де Тера Ферма, да гроф Сава Владиславић потиче из породице племените Владиславића у Илирији, која је кроз више векова записана са титулом грофова. С друге стране, да бисмо дали сведочанство признања јавног и потпуног према његовој поштованој личности, признајући истовремено, већ тако и постојећу титулу његове Породице, Ми, влашћу овог Већа, обнављамо име поменутог грофа Владиславића и његових нећака и наследника, са титулом грофова. Дано у Суду Феуда. Даје му се право уживања свих привилегија и прерогатива које припадају овоме степену, како би, благодарећи овом благонаклоном признању од стране Сената, он понео собом и сигуран доказ наше опште љубави", пише у документу венецијанског Сената. ВЛАДИСАВЉЕВИЋИ - СРПСКА ВЛАСТЕЛА ИЗ ВРЕМЕНА ПРИЈЕ ТУРАКА Како наводи Дучић, најранији историјски помен ове властелинске породице је из 1376. године, када се као изасланик Николе Алтомановића помиње Вукша Владисалић. Никола Алтомановић је био обласни српски владар из породице Војиновића, чији је родоначелник Војин, војвода краља Стефана Дечанског и цара Душана. /Из ове породице поријекло воде и дубровачки грофови Иво у Лујо Војновић/. Након смрти цара Душана и распада Српског царства, Војиновићи су владали подручјем од планине Рудник и Ужица до приморја, укључујући Подриње и данашњу Херцеговину са Фочом, тада Хочом. Николу Алтомановића поразили су Твртко Котроманић и Лазар Хребељановић, подијеливши његову земљу, па је Хоча, након што је више вијекова била саставни дио Србије и немањићке Рашке, 1373. године први пут ушла у састав Босне. Након смрти Николе Алтомановића /послије 1376. године/, Владиславићи су највјероватније прешли у службу босанског бана, а касније краља Твртка. Дучић пише да се у повељи Стевана Твртка из 1378. године говори о Влкцу Владиславику. До сличних сазнања дошао је и познати истраживач поријекла српских породица Петар Ашкраба Загорски, који наводи да су Владиславићи стара породица из Фоче, која је у времену прије Турака управљала жупом Бистрица - подручјем од Доброг поља до Хоче, укључујући и дио планине Зеленгоре. Ашкраба каже да је о Владиславићима из Фоче, међу њима и о Сави Владиславићу, писао 2008. године у више својих књига. Прича да му је мило што још неко пише о Фочи као мјесту рођења Саве Владиславића, а што је, истиче он, историјска чињеница. "Владиславићи су имали свој љетниковац у Јасенику код Автовца. Пошто је Сава рођен уочи Савина дана - нико није изгонио стоку у то доба године на Јасеник. Значи, Сава Владиславић, који је правио границу између Русије и Кине, рођен је у Фочи", каже Ашкраба. ПРЕГОВОРИ СА КИНЕЗИМА - ПОКАЗАТЕЉ САВИНОГ КАРАКТЕРА Као руски амбасадор и министар, Сава Владиславић је у Кини водио напорне конференције са трвдоглавим кинеским министрима, који су били припремили нацрт уговора о разграничењу два царства по којем би велики дио Сибира био откинут од Русије. Према Дучићевом писању, кинески посланици су час пријетили Владиславићу, час му обећавали мито, на шта им је он, како је и сам писао у Русију, одговорио "хладном гордошћу" да није издајица и да неће потписати такав уговор. Нису га поколебале ни кинеске пријетње да ће га уморити глађу и да ће га протјерати у дивљу степу да умре од зиме и глади. Рекао им је да неће попустити макар помрли његова свита и он, те да је руска држава довољно моћна да се за његову смрт скупо наплати. Јасно им је ставио до знања да је "уколико не пристану на праведан уговор, с њихове стране мир нарушен", чиме их је натјерао на попуштање. Није се дао подмитити, а с друге стране успио је, посредством језуитског свештеника блиског самом кинеском цару, даровима придобити царевог тајног савјетника, од којег је из прве руке добијао повјерљиве информације. Он о томе пише руској влади, а за тај шифровани извјештај Дучић каже да је "узорно парче дипломатских опажања и психолошких финеса", које би и данас било савремено и цијењено у највећим европским канцеларијама, те да се из ових редова добро разазнаје начин посматрања, проницљивост и љепота стила Саве Владиславића. На крају је постигнут договор о пријатељству и утврђивању 6.000 километара дуге границе, која се не разликује много од данашње. До тада су два највећа царства на свијету била без одређене границе, а у историји је остало забиљежено да је то разграничење први извршио један Србин - Сава Владиславић. Након повратка у Русију, за ове заслуге бива богато награђен - добија Орден Александра Невског, нова имања и дворац у Петрограду, те унапређење у тајног савјетника. Сава је Министарству предао свој рукопис "Тајни извјештаји о сили и ситуацији Кинеског царства", у којем се, пише Дучић, издвајају двије основне црте: "О непредузимању рата против Кине без важних разлога" и друго "О начину да се рат припреми". Рат са Кином би скупо стајао, издваја Дучић Савина опажања, и много би шкодио трговини између двије земље. Уколико, ипак, Русија зарати, Владиславић даје савјете када и како водити рат, али истиче да од побједе не би било много користи, јер би рат упропастио трговину са Кином и имања руских људи у Сибиру. Ове поруке и поуке Саве Владиславића, чини се, и данас су актуелне и примјењиве.