ОД ИГРЕ ДО КАРИЈЕРЕ: КАКО ДЈЕЦИ ПАМЕТНО ОТВОРИТИ ВРАТА ДИГИТАЛНОГ СВИЈЕТА

БИЈЕЉИНА, 25. АВГУСТА /СРНА/ - Не треба демонизовати игрице, него научити дјецу како да их користе као алат – за учење, сарадњу и будућу каријеру, истакао је програмер Михајло Максимовић из Бијељине.

Ауторски текст едукативног карактера Михајла Максимовића преносимо у цијелости: "Умјесто страха од екрана, понудимо правила, баланс и подршку. Ово је моја прича о томе како ме гејминг довео до програмирања – и како данас са својом дјецом уводим здрава правила игре. Ја сам Михајло, програмер и, важније од свега, супруг и отац петоро дјеце. У нашој кући има смијеха, лего коцкица, књига, и да, има игрица. И то није трагедија. Напротив, то је наша прилика као и прилика сваког родитеља. Као тинејџер, кроз гејминг сам открио свијет рачунара. Прво радозналост, па систем, па први код. Игра ме научила стрпљењу, раду у тиму и, најважније, како да проблем раставим на кораке. Данас од тог заната живим. Зато разумијем и родитељски страх од екрана и дјечију жељу за 'још само једном партијом'. Умјесто да ратујемо против игрица, хајде да уведемо правила и смисао. 1) Сигурност на првом мјесту Дјеца не требају 'дивљи запад' интернета. Улогујте се заједно, причајте о преварама, лажним профилима и токсичним заједницама. Поставите основна правила: не дијелимо личне податке, пријављујемо увреде, играмо само игре примјерене узрасту. Родитељ није полицајац, него водич. 2) Гејминг као развој вјештина Координација, фокус, логичко размишљање, тактика – ако су игре пажљиво биране, дијете вјежба управо ове ствари. Постоје наслови који подстичу креативност и рјешавање проблема. Поента није да 'свака игра учи све', већ да родитељ бира и разговара: 'Шта си данас научио у игри?' је боље питање од 'Колико си играо?' 3) Баланс: план учења плус игре Највећа грешка је непостојање правила. Код нас постоји дневни ритам: вртић/школица, кретање, обавезе, игра – и тек онда екран. Временски оквир је договор, не казна. Када постоји ред, нема скривања ни расправа. А ако правила прекршимо (да, и родитељи гријеше) – враћамо се плану, без драме. 4) Од игре до каријере Многи клинци маштају о е-спорту. Неки ће и успјети, али пуно је више оних које ће гејминг инспирисати за програмирање, дизајн, 3Д, монтажу, стримовање или ИT подршку. Tо су реалне вјештине и послови. Наша је улога да им покажемо пут: 'Ако те игра занима, хајде да научимо како се праве'. 5) Здравље и навике Екрани нису разлог да запоставимо тијело. Правилно сједење, паузе, вода, мало истезања – то раде и професионални гејмери. Ако дијете види да се и родитељ покреће, прихватиће и оно. И опет: правила су пријатељ, не непријатељ. 6) Дигитално грађанство Фер-плеј онлајн и офлајн је исто правило: поштуј друге, не вријеђај, учи из пораза. Tу нема преговора. Интернет памти, зато учимо дјецу да бирају ријечи као да причају "уживо". Мали водич за родитеље • Договорите вријеме и правила прије укључивања. • Бирајте игре заједно; питајте: 'Шта си ново савладао?' • Укључите дијете у стварање: Scratch, мали 3Д пројекти, монтажа видеа. • Сигурност: приватност профила, пријава увредâ, без куповина без вашег знања. • Када се план прекрши – подсјетите на договор, без сукоба. Ако се препознајете у овој причи, нисте сами. Не требамо демонизовати игрице, него научити дјецу како да их користе као алат – за учење, сарадњу и будућу каријеру. У GameMind Институту управо то радимо: спајамо игру, знање и добре навике. Знање почиње игром – и наставља се радом, упорношћу и радозналошћу".