СВЈЕДОЧАНСТВО АЉОНКЕ ЏЕЛЕТОВИЋ О БРАТУ МИЛЕНКУ

БАЊАЛУКА, 3. СЕПТЕМБРА /СРНА/ - Меморијални центар Републике Српске основао је у Невесињу осми регионални студијски центар за снимање аудио-видео свједочанстава чланова породица погинулих и несталих цивила и војника из Одбрамбено-отаџбинског рата, а прво свједочанство оставила је Аљонка Џелетовић која је говорила о животу и трагичној судбини брата Миленка Миловића, који је нестао 1992. године у Мостару.

Према њеним ријечима, на лијевој обали Мостара била је њихова породична кућа у којој је посљедњи пут била 11. јуна 1992. Године, а већ пар дана касније почео је прогон Срба са лијеве обале. "Тада ми је брат рекао - `Немој више да те видим да долазиш`. Није било безбједно. Људи су гинули на магистрали, у пролазу. Нисам више долазила. То је био наш посљедњи пут да смо се видјели", испричала је Џелетовићева која је и предсједник Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Невесиње. Она је рекла да тијело брата никада није пронашла и да зна да је ухваћен жив. "С временом, дошли смо до видео-касете са лица мјеста. Снимак показује терен којим су прошли ХВО и ХОС, виде се лешеви, прича се о том догађају. Дошли смо и до имена људи који су га ухватили. Осам година касније, предмет је формиран, прослијеђен тужилаштву. Али до данас никаква пресуда. Имају видео доказе, имају имена. Али ништа. Док год пресуде стижу из Сарајева - неће их бити", увјерена је Џелетовићева. Она је додала да једино што јој је од брата остало јесу двије његове кошуље које никада нису опране, као и пар фотографија које је добила од пријатеља. Џелетовићева је навела да је њен брат имао много пријатеља различите националности, да му је кум био Хрват од којег се није раздвајао. "Ово друштво је изгубило једног дивног човјека. Био је племенит, физички лијеп, добар. Дао је свој живот за некога кога није ни познавао. Има ли ишта несебичније", упитала је Џелетовићева. На подручју Херцеговине страдало је више од 1.570 жртава српске националности, од којих је најмање 1.170 било војника, а више од 400 цивила, саопштено је из Меморијалног центра Републике Српске. Херцеговина је, нарочито након пада долине Неретве и Мостара у јуну 1992. године, била премрежена локалним стратиштима и логорима за Србе, који су са ових подручја одвођени и у логоре у Хрватској. Невесињско–мостарско ратиште било је један од два кључна одбрамбена правца Источне Херцеговине у току Одбрамбено-отаџбинског рата, а Невесиње уточиште и нови дом за многе Србе. Невесиње, мјесто ратничке и устаничке традиције Срба, као средиште 8. моторизоване бригаде Херцеговачког корпуса Војске Републике Српске, постало је центар одбране Херцеговине и поприште многих битака, од којих су најчувеније двије Митровданске офанзиве 1992. и 1994. године. Такође, невесињско ратиште било је уско повезано са ратним дешавањима и одбраном у Српској општини Коњиц. За подручје Невесиња карактеристични су и злочини над цивилним становништвом српске националности, попут оних у Заборанима на Видовдан 1992. године и у Жуберину и Рабини на Митровдан 1994. године, које су починиле муслиманске снаге. Општинска борачка организација Невесиње и породице погинулих бораца чувају успомену на 476 погинулих бораца из Невесиња, Мостара и долине Неретве, као и из других дијелова Источне Херцеговине, који су дали своје животе за стварање и одбрану Републике Српске. Меморијални центар Републике Српске интензивно ради на стварању највеће базе аудио-видео свједочанстава о страдању српског народа, а директор овог центра Денис Бојић позвао је чланове породица погинулих и несталих и све оне који својом судбином свједоче о страдању српског народа, да подијеле свједочанство и на тај начин трајно сачувају сјећање на своје најмилије.