ДОДИК: СУДИО МИ СИСТЕМ У КОЈЕМ ЈЕ ПРАВОСУЂЕ ПОСТАЛО ОРУЂЕ ПОЛИТИКЕ

БАЊАЛУКА, 31. ОКТОБРА /СРНА/ - Предсједник Милорад Додик истакао је да му је судио систем у којем је правосуђе постало оруђе политике, да је иза пресуда стајала идеологија, али да је његово мјесто тамо гдје се брани Република Српска, без обзира на цијену.

Додик је у колумни за београдску Политику навео да је тај процес био политичка представа, брутална злоупотреба правосуђа с једним циљем да се предсједник Републике Српске дискредитује, застраши и, ако је могуће, елиминише Нагласио је да је жена која му је судила била егезкутор. Текст предсједника Додика за Политику преносимо у цијелости: Kад сам крочио у зграду Суда БиХ, подигнуту на мјесту гдје је био логор за сарајевске Србе, знао сам да то није судски процес, већ освета. Знао сам да то није моје суђење – то је суђење Републици Српској. Мене су изабрали, јер у судницу нису могли да ставе милион Срба. Жена која ми је судила није судија, она је била егзекутор. Основ одмазде нису били параграфи, већ мржња. А ко ми је судио? Судио ми је систем у којем је правосуђе постало оруђе политике. Преда мном су сједили тужиоци и судије који су сви до једног били Бошњаци, што у земљи са три конститутивна народа не може бити случајно. Иза њихових пресуда није стајао закон, већ идеологија. Судија Сена Узуновић, која је водила процес, није била насумично изабрана. Њен професионални пут показује континуитет једног менталитета оног који није изашао из рата. Године 1993. именована је за суткињу Окружног војног суда у Мостару, Одјељење Коњиц. Тада је, у истом том граду, 1992. године, живјела породица Голубовић - отац и мајка, обоје наставници, и њихова два сина, Петар и Павле. Породица која је вјеровала да нема чега да се плаши, јер су одшколовали генерације деце, и српске и бошњачке. Остали су у свом дому вјерујући да људскост није нестала. Aли једног дана дошли су по њих. Стријељани су - цијела родица. Павле је имао само седам година. Чудо судбине хтјело је да један дјечак из породице Голубовић преживи прво стријељање, рањен, али жив. Кад је покушао да потражи помоћ, полиција га је вратила онима који су пуцали, уз ријечи: "Нисте обавили посао до краја". Сена Узуновић је тада била судија. Знала је за тај злочин. Знала је за многе друге. Никад ништа није учинила. Никад није подигла глас за правду убијених, за дијете које је стријељано два пута. У исто вријеме ја сам спасавао породице Бошњака и Хрвата из Градишке, што је опште позната ствар. И та жена данас суди мени - предсједнику Републике Српске, а по праву, правди и моралу требало би ја да судим њој. Српска је и настала да се такве ствари више никада не би поновиле српском народу и његовој дјеци. Није тешко разумјети симболику. Њој није било суђено да суди према правди и праву већ да пресуди Републици Српској. Али ово не пишем из мржње. Нисам против Бошњака, нити против муслимана. Знам добро да у сваком народу постоје двије стране. У Коњицу, у истом том граду, постоји човјек који је на мјесту страдања Петра и Павла поставио таблу, да се зна да су постојали, да су живјели и да су убијени. Тај човјек је Бошњак. Он не дијели идеологију оних који владају Сарајевом, већ бол и поштовање према невинима. То су двије БиХ. Једна, оличена у људима попут Сене Узуновић, који рат никада нису завршили и који и данас суде у име идеологије, а не закона. И друга, тиха, поштена, која зна да без истине нема помирења и да Дејтон може опстати само ако се поштују сви - и Срби, и Хрвати, и Бошњаци, Моја борба није против првих, већ за другу. За БиХ у којој се поштује оно што је договорено, а не оно што је наметнуто. За Републику Српску која зна да њен опстанак не угрожава никога, већ гарантује равнотежу без које ни БиХ не може опстати. Босна и Херцеговина, онаква каква је створена Дејтонским мировним споразумом, може да опстане само ако се поштује принцип равноправности три конститутивна народа и два ентитета. То није фраза, него једина формула њеног постојања. Све друго води у сукоб, јер Дејтонска БиХ није ни централизована ни унитарна држава – она је сложена заједница, рођена из рата, утемељена на компромису и договору. Нажалост, управо су ти темељи годинама разграђивани. Сваки пут када би се у Сарајеву, под окриљем бивших америчких администрација, уз помоћ УСАИД-а и њима сличних организација, почела градити нова идеја "грађанске БиХ", то је у суштини значило покушај да се створи унитарна држава у којој би Бошњаци владали, а Срби и Хрвати били само декор у политичком позоришту. Европске бирократије, у свом колонијалном заносу, ту агенду пратиле су готово слијепо. Финансирале су пројекте, медије, организације и појединце чији је задатак био да разграде Дејтон, представе Републику Српску као препреку, а мене као симбол те препреке. Република Српска је настала на жртви свог народа и на одбрани права да одлучујемо сами о себи. Наши људи су гинули не да би неком пријетили, већ да би њихова дјеца живјела слободно и мирно. Из те жртве рођене су наше институције. И зато, кад сам се нашао у ситуацији да пред судом браним Устав и законе земље чији сам предсједник, нисам имао дилему - моје мјесто је тамо гдје се Република брани, без обзира на цијену. Јер, оно што су мени покушали да суде није био правни процес. То је била политичка представа, брутална злоупотреба правосуђа с једним циљем да се предсједник Републике Српске дискредитује, застраши и, ако је могуће, елиминише. Такви сценарији нису непознати свијету. Видјели смо их и у Сједињеним Америчким Државама, гдје су покушали да сруше Доналда Трампа политичким оптужницама; у Француској, гдје су прогонили Марин ле Пен; у Румунији, Мађарској, свуда гдје се неко дрзне да не хода по линији коју је исцртала глобална администрација моћи. Мој случај је био само локална верзија тог обрасца. На оптуженичку клупу нису ме довели закони, већ намјера да се Српској пошаље порука: можете имати институције, али ћемо вам ми у Сарајеву, уз благослов западних ментора, одлучивати о томе шта оне значе. У наредној колумни објаснићу читаоцима "Политике" саму суштину тог процеса како је правда претворена у оружје, а суд у инструмент политике. И како, упркос свему, Република Српска није пала пред притисцима ни Шмита, ни Сарајева, ни њихових мен-тора јер оно што је створено крвљу, брани се истином.