ЂУРОВИЋ: БиХ НИЈЕ НАСТАЛА КАО ИЗРАЗ ВОЉЕ НАРОДА КОЈИ У ЊОЈ ЖИВЕ

ПАЛЕ, 25. НОВЕМБРА /СРНА/ - Доцент са Катедре за историју и археологију Филозофског факултета Пале Драженко Ђуровић истиче да БиХ, иако је у оквиру ЗАВНОБиХ-а и АВНОЈ-а конституисана као равноправна федерална јединица нове Југославије, ни тада, као ни 1918. године и у другим фазама југословенских преуређења, није настала као израз јасне воље народа који у њој живе.

Према његовим ријечима, југословенски оквир био је њена мјера смисла, али и извор бројних противрјечности. "БиХ, ни у времену ЗАВНОБиХ-а и АВНОЈ-а, није настала као резултат непосредне воље народа, нити су њени становници били консултовани о статусу земље, као што нису били ни 1918. године, нити током каснијих монархистичких и социјалистичких југословенских реорганизација", изјавио је Ђуровић Срни. Концепт БиХ као равноправне федералне јединице у оквиру нове федеративне Југославије, подсјећа Ђуровић, био је у највећој мјери идеја руководства Покрајинског комитета КПЈ за БиХ, а иако је у врху постојала снажна опозиција оваквом рјешењу, оно је на крају добило подршку Јосипа Броза Тита. Он објашњава да упркос честим романтичарским тумачењима, АВНОЈ БиХ није представљао континуитет неке раније државности, већ је био дио вишевјековног историјског дисконтинуитета. Ђуровић каже да су ЗАВНОБиХ и АВНОЈ подразумијевали југословенски државни оквир. "Позната формулација да БиХ `није ни српска, ни хрватска, ни муслиманска, него и српска и хрватска и муслиманска`, замишљена је као `најчвршћи потпорни стуб` нове Југославије и то `република помирења` и мост између Срба и Хрвата у цијелој земљи", нагласио је Ђуровић. Ђуровић наводи да је у том смислу, БиХ представљала још један покушај да се превазиђу националне, политичке и цивилизацијске подјеле међу јужнословенским народима, сада у складу са новим социјалистичким и идеолошким концептима државности. Ђуровић оцјењује да су искуство Другог свјетског рата и околности у којима је БиХ конституисана показивали колико је југословенски оквир био услов њене смислености и стабилности, док су расправе током усвајања Устава из 1946. године показале колико су у БиХ биле трауматичне теме везане за уставно гарантовање права на самоопредјељење до отцјепљења. "Код оних који су на својим плећима изнијели терет ослободилачке и револуционарне борбе осјећала се извјесна зебња приликом тумачења да ли је ријеч о праву са стварним дејством или о `историјској реминисценцији`, као и на то ко би уопште могао то право да конзумира, народи или републике", појаснио је Ђуровић. Он је додао да дуготрајне дебате око избора републичких симбола као и тежња да они буду што ближи федералним, симболично и готово пророчки показивале су колико ће будућност БиХ више него других република зависити од стабилности о постојању југословенске државе. Ђуровић истиче да такве свијести, нажалост, почетком деведесетих година прошлог вијека није било довољно међу кључним политичким актерима у условима раста национализма и убрзаног распада федерације. "Шта је БиХ данас, након трагања из југословенског оквира, нестанка Југославије и још једног рата, питање је на које овдје нећемо одговарати. То је стварност чији смо сви савременици", закључио је Ђуровић. Бивши Дан ЗАВНОБиХ-а 25. новембар обиљежава се као такозвани дан државности у дијелу ФБиХ који је већински насељен бошњачким становништвом, док га Хрвати не обиљежавају као празник.