ПРЕДСТАВЉЕНА КЊИГА О СВЈЕДОЧЕЊИМА СРПСКИХ ЖЕНА ЖРТАВА РАТА

БЕОГРАД, 18. ДЕЦЕМБРА /СРНА/ - Књига "Наша исповијест два - свједочење жена жртава рата у Републици Српској 1992-1995", која садржи 12 аутентичних свједочења жена које су у току Одбрамбено-отаџбинског рата претрпјеле страхоте, представљена је данас у Београду с циљем упознавања домаће и међународне јавности о злочинима над Србима, посебно женама.

На промоцији је поручено да српске жртве не траже привилегије - него само правду и равноправност. Ова публикација, која је представљена у Министарству спољних послова Србије, настала је као заједнички пројекат овог министарства, Удружења жена жртава рата Републике Српске, Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица и Архива Војводине. Генерални секретар Министарства спољних послова Србије Душан Козарев је у обраћању истакао важност заједничког изношења истине о патњама српског народа током деведесетих година, те нагласио да су Срби дуго времена били стигматизовани и неправедно осуђивани и да је важно изнијети истину - ради постизања правде и одговорности. Он је рекао да и прва и друга књига које су издате о овој теми садрже само дјелић огромног мозаика патње и страдања припадника српског народа, те је неопходно да се и та истина чује како би било избјегнуто понављање трагедија и створено повјерење међу народима. "Не причамо о томе да би смо то политизовали, него зато што то значи и нама и њима и за истину, правду, одговорност и помирење", истакао је Козарев и напоменуо да се не треба враћати у прошлост ради освете, већ градити бољу будућност. Козарев је нагласио да је дубоко потресно то са чиме страдале српске жене морају да се суочавају да би јавност упознале о истини. Он је рекао да су аутори резолуције о Сребреници у УН прошле године жељели да Србе ставе на стуб срама, провуку кроз блато и стигматизују као неке дежурне, регионалне и континенталне и глобалне проблематичаре. Козарев је истакао да Срби само хоће да опстану, да живе, да им дјеца не брину да ће проћи кроз исто кроз шта су прошли њихови родитељи или бабе и дједови, те нагласио да и други, осим Срба, треба да се суоче са истином, која им ствара извјесни степен веће нелагоде и непријатности, што треба да доведе до одговорности и заједничке катарзе на овим просторима. "Јер, ако су само једни криви, и само једни жртве, онда испаде да српске жртве нису прошле оно што су прошле", рекао је Козарев и истакао потребу да се задовољи истина и правда у вези са оним што су прошле српске жртве. Приређивач књиге Мирослав Љубојевић из Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, рекао је да ова публикација садржи аутентична свједочења жена из Српске које су током Одбрамбено-отаџбинског рата у БиХ преживјеле злостављање, боравак у логорима, губитке најмилијих и тортуру сваке врсте. Љубојевић је рекао да ова публикација истиче да су ове жене биле изложене систематском злостављању и мучењу, често без међународне пажње и правде, те да њихове исповијести нису само личне приче бола и патње, него документ времена и оптужница против злочина и апел савјести човјечанства. "Њихове исповијести су свједочанство о етничком чишћењу српског народа са вјековних огништа. Њихово страдање није само њихово, то је судбина читаве српске заједнице у Мостару, Сарајеву, Оџаку, Коњицу, Братунцу и Броду. Циљ је упознати домаћу и међународну јавност о злочинима над српским народом, посебно женама, и подстаћи универзалну правду и одговорност", рекао је Љубојевић. Љубојевић је навео да публикација садржи огољену и болну истину жена које биле мајке, кћери, супруге, дјеца, студенткиње, раднице, имале имена, домове, породице, снове и будућност. "Психофизичко мучење и сексуално злостављање не представља случајну посљедицу сукоба. Напротив, оно је оружје у рукама оних који не знају за част, витештво и људскост. Оно се користи да би се понизило, сломило и уништило, не само појединца, већ и читаву једну заједницу. Ова публикација јасно свједочи о томе", рекао је Љубојевић. Он је напоменуо да ова књига документује како су Српкиње биле изложене систематском злостављању, држане у заробљеништвима у нехуманим условима и мучене пред очема својих најближих, без икакве заштите и без права гласа, а њихова једина кривица је што су биле Српкиње. Љубојевић је указао на храброст ових жена да проговоре о свом страдању и оцијенио да је то од историјског значаја, те да циљ ове публикације није да продубљује подјеле - него да се домаћа и међународна јавност упозна о размјерама злочина почињених над српским народом, посебно над женама, а за које до данас готово нико није одговарао. Он је рекао да се испоставља на примјеру ових Српкиња да све жртве нису једнаке у очима међународне јавности и да су њихова страдања пречесто игнорисана, умањивана или потпуно изостављена из фокуса међународних институција које се баве утврдђивањем чињеница о рату на територији БиХ од 1992. до 1995. године. "Правда која је селективна није правда, истина која је непотпуна није истина, а помирење које се гради над заборавом једних и памћењем других - не може бити трајно", нагласио је Љубојевић. Љубојевић је рекао да ће ова публикација представљати извор за историчаре, истраживаче, социологе и правнике, али и за све они који се баве културом памћења и противе се историјском ревизионизму. "Истовремено, ова публикација је дубоко људска. Она нас подсјећа на снагу преживљавања и на могућност да се и након највеће таме пронађе пут ка свјетлости. Многе од ових жена су, упрко свему, наставиле да живе, подижу дјецу, да раде и то је заправо њихова највећа побједа", истакао је Љубојевић. Ова публикација је настала као резултат сарадње удружења и институција Републике Српске са релевантним институцијама Србије, а на представљању су говорили генерални секретар Министарства Душан Козарев, предсједник Удружења жена жртава рата Републике Српске Божица Живковић Рајилић, те члан Удружења чије свједочење се налази у књизи Гордана Ботић. Говорили су и директор Архива Војводине Небојша Кузмановић, као и представници Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Републике Српске Виктор Нуждић и Мирослав Љубојевић, као један од приређивача књиге. Презентацији је присуствовао и амбасадор БиХ у Србији Александар Врањеш, који је дао значајну подршку реализацији овог пројекта, као и представници СПЦ и Срба са Косова и Метохије. Прва монографија "Наша исповијест - свједочења жена жртава рата у Републици Српској 1992-1995", објављена је 2016. године, а у њој су објављена свједочења 15 злостављаних жена.