ПАРАСТОС СРБИМА СТРАДАЛИМ НА БОЖИЋ У КРАВИЦИ 5. ЈАНУАРА

БРАТУНАЦ, 27. ДЕЦЕМБРА /СРНА/ - Парастос за 49 Срба из Кравице и њених заселака убијених на православни Божић 1993. године биће служен 5. јануара, чиме ће бити обиљежене 33 године од тог великог српског страдања, изјавио је Срни предсједник Борачке организације општине Братунац Зоран Гвозденовић.

Гвозденовић је рекао да ће бити служен парастос за 163 Срба из овог мјеста и сусједних заселака настрадалих у Одбрамбено-отаџбинском рату, од којих су 49 убиле муслиманске снаге из Сребренице под командом Насера Орића 7. јануара 1993. године. Он је навео да ће парастос бити служен у 11.00 часова, а у 11.45 часова предвиђено одавање је почасти и полагање цвијећа уз спомен-крст у Кравици за 3.267 погинулих српских цивила и бораца из средњег Подриња и Бирча. Кравица је ослобођена два мјесеца након почињеног злочина над њеним становништвом и тек тада су по двориштима, њивама и потоцима, проналажене и идентификоване унакажене српске жртве, које су потом сахрањене. Етничко чишћење у средњем Подрињу започело је у априлу 1992. године уништавањем свега што је српско. Муслиманске снаге из Сребренице, под командом Насера Орића и уз помоћ јединица са братуначког, власеничког и зворничког подручја, наставиле су прогон, убиства и уништавање српског становништва и имовине током цијеле 1992. и почетком 1993. године. Након бројних злочина почињених у српским селима око Сребренице и Братунца у првој години грађанског рата у БиХ, Орићеви џихадисти су крвави пир наставили и 1993. године када су на православни Божић ушли у Кравицу, убивши 49 мјештана, а још 80 ранили. Седам их је нестало, а пет још није пронађено ни након 33 године. Meђу несталима тог дана су и двије жене. На Божић је село опљачкано, а запаљено је 688 српских кућа на ширем подручју Кравице. Уништено је око 2.000 помоћних и 27 друштвених објеката. Око 1.000 становника остало је без домова у једном дану и кроз сметове се пробило према Дрини избјегавши сигурну смрт преласком у Србију. Без једног или оба родитеља остало је 101 дијете. Од почетка рата па све до половине 1995. године муслиманске снаге из Сребренице стално су упадале у српска села око овог мјеста, Братунца, Милића, Скелана и Зворника, убијајући све што стигну, пљачкајући и палећи српску имовину. Заробљене су мучили, масакрирали, одсијецали им главе, а забиљежени су и случајеви када су Ненада Ранкића пекли на ражњу, а Анђелку Млађеновићу су одсјекли главу и шутирали је као лопту у Сребреници, показујући дјеци да виде "како изгледа ћетнићка глава". Тa пракса није прекинута ни након проглашавања Сребренице заштићеном зоном УН у априлу 1993. године. Од педесетак Срба који су почетком рата остали у Сребреници, лојални тадашњој муслиманској власти, преживjeла је само једна сенилна старица, док је друга старица Иванка Мирковић у јулу 1995. године пронађена заклана на кућном прагу у близини полицијске станице, која је у рату била логор за Србе. Мирковићева је гледала мучења и патње, те слушала јауке српских логораша које су муслимански војници тукли. Заклали су је зликовци при бјекству из Сребренице да не би свједочила о тим мучењима. Већина несталих још није пронађена, ни ексхумирана, нити је ко одговарао за њих. Јединице Насера Орића одмах на почетку рата протјерале су и поубијале српско становништво из Сребренице и оближњих села Дуго Поље, Пећишта, Ковачице, Гостиљ, Гниона, Осредак, Виогор, Студенац и јошнеких. Формирале су и логоре за Србе. Јединствен примјер је логор "пилићарник" у Горњим Поточарима, у који су били затворени сви становници српског села Чумавићи, који су били заробљени, а радило се о цивилима. Касније је формирано још неколико логора у Сребреници и околним селима у којима су мучени и убијани заробљени Срби, који су на почетку рата остали лојални тадашњој муслиманској власти, али нису преживјели тортуре и живи дочекали слободу. Након уништавања српских села најближих Сребреници услиједили су упади у нешто удаљенија сребреничка и братуначка села Ратковићи, Карно, Крњићи, Брежани, Магашићи, Загони, Залазје, Сасе, Биљача, Факовићи, Бјеловац, Сикирић, Подравање, па све до упада и масакра у Кравици 7. јануара, 1993. године и у Скеланима девет дана касније, када је у та два мјеста убијено укупно 114 Срба, од којих 70 одсто цивила. По проглашавању Сребренице заштићеном зоном УН, умјесто демилитаризације, настављени су упади из те енклаве у српска села и, изузимајући три села уз Дрину, уништена су сва сребреничка и велики број села у братуначкој и милићкој општини /више од 100 села/, а јединице Насера Орића убиле су око 3.000 Срба, од којих више од половине цивила. Напади и масакри најчешће су били на велике православне празнике, као што су Божић, Петровдан, Ђурђевдан, Видовдан и други. Зликовци нису остављали живе ни болесне и непокретне, жене, дјецу и старце, а заробљени су умирали након бруталних мучења и тортура. Живог никог нигдје нису остављали. Тако је било и у Кравици. Два дана након масакра пронађено је и сахрањено седам масакрираних тијела, а тек послије два и по мјесеца сахрањено је још 42 пронађених унакажених тијела. У нападу сребреничких муслиманских снага на Кравицу учествовао је, према свједочењу преживјелих мјештана, велики број Бошњака, који су се послије рата вратили на подручје Сребренице и Братунца. Ни 33 године од српског страдања нико није одговарао за убиства и злочине у Кравици као ни за остале злочине у великом броју наведених српских села у средњем Подрињу, изузимајући двојицу Бошњака који су осуђени за три појединачна убиства на подручју Братунца. Божићни напад на Кравицу је, према причама преживјелих, али и историјским подацима, био наставак усташког злочина који је почињен на Видовдан 1944. године, када су усташе из околних села запалиле 38 мјештана српске националности у подруму једне куће у селу Зонићи код Кравице. Међу запаљенима су били једногодишња Јефа и 64-годишњи Павле и Василије Павловић. За тај злочин нико није одговарао, и поучени тим сазнањем, потомци кољача из Другог свјетског рата починили су нови злочин, вјерујући да поново неће нико одговарати, што се, нажалост, обистинило.