У СРПСКИМ МАНАСТИРИМА САЧУВАНО НАЈВИШЕ ПОРТРЕТА ВЛАДАРА У ЦИЈЕЛОМ ПРАВОСЛАВНОМ СВИЈЕТУ

БЕОГРАД, 28. ЈАНУАРА /СРНА/ - У српским средњовјековним манастирима сачувано је око 900 портрета српских владара, властеле и свештенства, што је највише у цијелом православном свијету, истакао је кустос историчар у Историјском музеју Србије Данило Спаић.

Спаић је навео да су први истраживачи српске средњовјековне историје умјетности, међу којима је један од најзначајнијих академик Светозар Радојчић, идентификовали више од 700 портрета на којима су приказане историјске личности које су биле савременици осликавања цркава и манастира, као и још око 200 оних чији идентитет није утврђен. "Око 900 портрета српских владара, владарки, властелина, властелинки и свештенства - архијереја, епископа и архиепископа из српског средњег века се сачувало, што представља највећу сачувану портретску целину у православном свету, а самим тим и значајан део српског културног и духовног наслеђа", рекао је Спаић Срни. Он је указао да се анализом портрета на фрескама у српским манастирима у периоду од 11. до 15. вијека може много тога закључити о српској средњовјековној историји и културном насљеђу које она носи. Призори на фрескама, навео је Спаић, нису означавали само религиозне ставове задужбинара, него су били и начин да се пренесу политичке поруке, јер је црква у српском средњовјековном друштву била једно од главних мјеста комуникације. "Комплексније поруке су могле бити упућене и преко живописа, при чему су се канони веома поштовали, водило се рачуна о детаљима, нарочито приликом приказивања савремених личности, владара и њихових породица", рекао је Спаић, који је недавно у Историјском музеју Србије, у оквиру изложбе "Чекајући сталну поставку", одржао тематско вођење "Портрети средњовековних српских владара и владарки". У оквиру приказа српских средњовјековних владара, Спаић је на репродукцијама неких од најзначајнијих српских фресака објаснио да се код живописања савременика у средњем вијеку водило рачуна о карактерним цртама личности и да је приступ сликању њихових ликова био другачији од приказа светитеља, који су се приказивали према утврђеном канону. Најбољи примјери за то, истакао је, јесу ликови краља Милутина у његовим бројним задужбинама, на којима се могу препознати краљеве физичке и карактерне црте. РОДОНАЧЕЛНИК ДИНАСТИЈЕ НЕМАЊИЋ - БОРАЦ ЗА ПРАВУ ВЈЕРУ Спаић је издвојио фреску "Сабор Светог Симеона" из задужбине краља Драгутина - Цркве Светог Ахилија у Ариљу из 13. вијека, сједишта тадашње Моравичке епископије, указујући на комплексност средњовјековног друштва и његових водећих слојева. Фреска "Сабор Светог Симеона", чија се копија налази у Историјском музеју Србије, а која је дио веће цјелине на којој су приказани васељенски сабори, навео је Спаић, највјероватније је настала са тежњом да се истакне општа порука борбе за праву вјеру српских владара, што је било једно од најзначајнијих дужности православних суверена. "У жељи да се и родоначелник династије Немањић представи као борац за праву веру, попут цара Константина и других византијских царева, Стефан Немања насликан је како председава сабору, највероватније локалном, одевен у одежду коју су носили византијски цареви", навео је Спаић. Испод Стефана Немање представљене су сукобљене стране - са једне стране правовјерни архијереји, одјевени у епископске одежде, а на другој страни изопштеници, "сигнирани као полуверци". "Термин полуверци и питање да ли су под њим подразумевани католици, богумили или неко други, као и сам начин приказивања Светог Симеона, од мањег су значаја у односу на универзалну поруку која се тежила послати са зидова ариљског католикона", истакао је Спаић. ЈЕДАН ОД НАЈРАНИЈИХ САЧУВАНИХ ПРИКАЗА СРПСКИХ ВЛАДАРА СА ДВОГЛАВИМ ОРЛОМ СА ПОЧЕТКА 13. ВИЈЕКА Врло важну поруку носе прикази српских владара у манастирима Милешева и Студеница, чији фрескопис, навео је Спаић, свједочи о великој економској и политичкој снази српске државе у првим деценијама 13. вијека. Тако се на одјећи српских владара налази двоглави орао, који је симболизовао висок статус у хијерархији византијског двора и смјели су да га носе само они најближи византијском цару. "Међу првим сачуваним приказима одеће српских владара украшене двоглавим орловима издваја се фреска краља Стефана Првовенчаног из манастира Милешева. Такође, хронолошки не много удаљен је и приказ краља Радослава из Радослављеве припрате у манастиру Студеница", рекао је Спаић. Он је напоменуо да двоглави орао у српској средини потиче са византијског двора. "Српски владари су желели да се ближе вежу за византијску царску династију, опонашајући и прихватајући део њене етикеције. У то време је византијско племство блиско цару имало привилегију да носи одећу украшену двоглавим орловима. У нашем народу се за такав орнамент очувао израз `коласта аздија`", указао је Спаић. Историјски музеј Србије у оквиру изложбе "Чекајући сталну поставку" организује програм "Субота у Историјском музеју", гдје се посјетиоцима нуди прилика да се, кроз веома занимљива тематска вођења стручњака Музеја, детаљније упознају о развоју српске државности од средњег вијека до династија Обреновић и Карађорђевић. Изложба "Чекајући сталну поставку" у Историјском музеју Србије даје увид у поједине цјелине будуће сталне поставке овог музеја, на којој су представљени предмети који су припадали родоначелницима и њиховим насљедницима из династија Обреновић и Карађорђевић. Средњовјековном периоду српске историје посвећен је посебан дио изложбе на којој су изложене копије неких од најзначајнијих фресака, као и реконструкције инсигнија српских средњовјековних владара, међу којима је реконструкција круне краља Твртка Првог Котроманића.