СТОЈКОВИЋ: ВЕЛИКА ОДГОВОРНОСТ ИГРАТИ ЧУВЕНОГ ОЦА ЖУЋУ

ИСТОЧНО САРАЈЕВО, 16. ФЕБРУАРА /СРНА/ - Глумац Александар Стојковић, који у филму "Линија" игра улогу протојереја-стафрофора Војислава Чаркића, чувеног оца Жућу, рекао је данас Срни да је велика одговорност одиграти улогу посвећену свештенику који је био веома омиљен међу српским народом током Одбрамбено-отаџбинског рата на просторима тадашњег Српског Сарајева.

"Улога је захтјевна, тим прије јер је упокојени отац Жућо живио са својим народом на овим просторима, био омиљен и веома уважаван. Режисер Драган Елчић рекао ми је да су у лику попа Чаркића, спојена три православна свештеника Српске православне цркве", рекао је Стојковић. Он је истакао да је прије петнаестак година имао велико задовољство да лично упозна попа Жућу, који га је одушевио својом непосредношћу, интелигенцијом и духовитошћу, а посебно великом бригом за свеколики српски род. Према његовим ријечима, значајно је за сваког глумца када добије овако одговорну и сложену улогу у причи која говори о страшном страдању српског народа у протеклом рату. "Ово је прилика и за глумце да покажу своје виђење, своју истину, без обзира колико то некоме одговарало или не, јер ми имамо право на то. Мислим да је ово добра временска дистанца да се и о овим темама почне јавно говорити, па и путем екранизације судбоносних и историјских дешавања на подручју Сарајевско-романијске регије", оцијенио је Стојковић. Филм "Линија" историјска је антидрама инспирисана мотивима из "Ратног дневника" доктора Миодрага Лазића, а ради се према сценарију режисера и професора Драгана Елчића и књижевника Жељка Пржуља, а посебну линију представља епски егзодус 120.000 Срба из Сарајева. Крст као метафору страдања и патње, понијели су сарајевски Срби у постдејтонском, библијском егзодусу. Између својих домова и Републике Српске, одабрали су Српску и слободу у њој. Филм се реализује у продукцији "Рамонде продакшн" из Београда, продуцент је Горан Иконић, а велику улогу у снимању филма "Линија" има и Продукција "Први кадар" Источно Сарајево која је извршни продуцент филма за Републику Српску. У синопсису је наведено да је ово филм проширене - рефлексне метафоре. "Главни јунак окренут је визионарској самоћи и изолацији, стављајући свесно себе на распеће. Он је у некој врсти аутизма, кога прожимају, али и не успевају променити дотицаји стварности. Уздиже се изнад стварног. Уводи у овај универзум, божанско светло наде – наде у човека. Кроз цели филм, његово деловање представља химну победе светла над тамом. Он делује као грандиозни ипостас крста, велике структуре која доминира животом", порука је Продукције. Централна нит овог пројекта, јесте хуманост и херојско дјело доктора Лазића, али и његових колега доктора Милана Пејића и Славка Ждрала, који су током Одбрамбено-отаџбинског рата спасили на хиљаде људских живота, без обзира на националност пацијената. Филм је посвећен лику и дјелу ратног хирурга Миодрага Лазића из Ниша, великог хуманисте и човјека који је добровољно отишао на сарајевско ратиште 1992. године у ратну болницу "Жица" како би помогао борцима Републике Српске који су умирали од посљедица рањавања јер нису имали адекватну љекарску помоћ.