ЊЕМАЧКА ПЛАНИРА ВОЈНИ БУЏЕТ ОД 189 МИЛИЈАРДИ ДОЛАРА КАКО БИ ПОСТАЛА КОНТИНЕНТАЛНИ ХЕГЕМОН

БАЊАЛУКА, 17. ФЕБРУАРА /СРНА/ - Европска унија данас се налази на геополитичком раскршћу, а њен избор може да одреди правац у којем ће се цијели европски континент кретати у наредним годинама, сматра стручњак за међународну и економску политику Немања Плотан.

"Егзистенцијална криза међународних институција која тресе цијели свијет, војно повлачење САД са европског континента, ерозија односа између администрације Доналда Трампа и европских лидера, као и период геополитичких нестабилности гурају цијелу Европу у безбједносно такмичење, које може политички и економски да дестабилизује цијели континент", оцијенио је Плотан у колумни за Срну. Колумну Немање Плотана преносимо у цијелости: У 2026. години, трансатлантски односи доживљавају дубоку трансформацију усљед америчког стратешког пивота ка Индо-Пацифику и приоритету одбране сопствене територије. Повлачење дијела америчких трупа из Румуније крајем 2025. и почетком ове године представља први конкретан корак у смањењу америчког војног присуства на источном крилу НАТО-а, сигнализирајући да Вашингтон више не види Европу као примарни фокус својих операција. Нова америчка Национална одбрамбена стратегија експлицитно наводи да ће европски савезници преузети примарну одговорност за конвенционалну одбрану континента, уз ограничену америчку подршку у критичним областима. Истовремено, пријетње предсједника САД Доналда Трампа према Гренланду – укључујући идеје о анексији или јачем војном присуству – изазвале су шок у европским пријестоницама, подстакнувши брзе реакције, попут слања европских војних контингената на вјежбе у Гренланду и позиве на јачање европске стратешке аутономије. Ови догађаји убрзавају ЕУ напоре ка јачању домаће одбрамбене индустрије, укључујући програме са циљем смањења зависности од америчких система и повећања заједничких набавки. Ова промјена геополитичког пејзажа појачава унутрашње тензије у Европи, гдје се јачање одбрамбених капацитета сукобљава са растућим популизмом и фрагментацијом политике. Док земље попут Њемачке, Француске и Шведске предводе инвестиције у одбрамбеном сектору, популистичке и десничарске партије - које воде или учествују у владама у Мађарској, Словачкој, Италији и Чешкој, и воде у анкетама у Француској, Њемачкој и Великој Британији – често доводе у питање трансатлантске обавезе, европску интеграцију и приоритет одбране над социјалним издацима. Њихова скепса према НАТО-у и ЕУ, комбинована са симпатијама према Трамповом приступу или чак отвореношћу према Русији и Кини, може отежати координацију на нивоу ЕУ и НАТО-а. У таквом окружењу, европске владе суочавају се са изазовом да оправдају повећане трошкове одбране јавности, избјегавајући политички отпор који би могао довести до даље фрагментације. Ови трендови указују на то да ће ова година бити кључна за прелазак са реактивне на проактивну европску безбједносну политику. Без обзира на исход рата у Украјини, Европа више не може рачунати на аутоматску америчку заштиту, што намеће потребу за већим инвестицијама, бољом координацијом и превазилажењем унутрашњих политичких подјела. Успјех ће зависити од способности кључних играча – Њемачке, Француске, Велике Британије и нордијских земаља – да одрже моментум, привуку приватни капитал и убиједе јавност да је стратешка аутономија неопходна за дугорочну стабилност континента. Међутим, ови трендови пријете да Европу врате поново у своју мрачну историју, јер је Њемачка показала спремност да постане европски хегемон и највећа војна сила на европском континенту. Ова динамика поново буди старе европске страхове, јер је у прошлости њемачка снага често доводила до политике "равнотеже сила" и ривалстава, а не до стабилности. Са америчким повлачењем и смањењем фокуса на Европу, нестаје "амерички хегемон" који је деценијама амортизовао европску сигурносну дилему. Берлин је у 2025. потрошио више на одбрану у апсолутним износима него било која друга европска земља, а његов војни буџет рангиран је четврти у свијету, одмах иза Русије. Са плановима да годишња издвајања достигну око 189 милијарди долара до 2029. (више него троструко у односу на 2022. годину), Њемачка се спрема да поново постане велика војна сила прије 2030. Ово укључује и разматрање повратка обавезног војног рока ако Бундесвер не успије да привуче довољно добровољаца. Француска је амбивалентна у погледу губитка своје улоге као водеће војне силе, ако би Њемачка постала нови континентални хегемон, али страхови, ипак, доминирају, посебно ако Берлин покаже интерес да набави нуклеарно наоружање, што је тренутно за Француску једина суштинска предност. С друге стране, Пољска, упркос ранијим изјавама попут Сикорског да се "мање боји њемачке моћи него њемачке неактивности", ипак, страхује од маргинализације мањих држава и могућих будућих промјена у њемачко-руским односима. Њемачка сада фаворизује националне компаније у набавкама, користећи ЕУ изузетке за "есенцијалне сигурносне интересе", што отежава стварање правих европских одбрамбених шампиона и јача фрагментацију индустрије. Док Француска, Италија и Шведска користе исте механизме, ниједна не може да парира њемачкој фискалној моћи – Берлин је олабавио "кочницу дуга" за неограничена издвајања за одбрану, док друге земље имају веће дефиците и мање простора. Одбијање Берлина да подржи велике заједничке ЕУ зајмове (попут еврообвезница за одбрану) ограничава шансу за равномјерну расподјелу терета и појачава сумње да Њемачка жели да доминира континентом, а не да интегрише. Овоме иде у прилог и чињеница да је за вријеме преноса моћи са Бајденове на Трампову администрацију, на западном Балкану створен сигурносни вакуум, који је највише покушала да попуни Њемачка. Тако је данас Кристијан Шмит, као нелегални високи представник, само једна полуга у спољнополитичкој машинерији Њемачке, који треба Њемачку да претвори у континенталног хегемона и да јој омогући неометано спровођење силе на простору Балкана. То је још један фактор који сугерише да је дугорочни план Њемачке заправо политичка и економска доминација над континентом, што може цијелу Европу додатно да дестабилизује. За Републику Српску ово представља додатни изазов, али је она демонстрирала већ да може да игра улогу политичког моста између Истока и Запада, посебно уз подршку Израела и Трампове администрације.