АМЕРИКАНЦИ СПАЛИЛИ ТОКИО 1945. ГОДИНЕ

БИЈЕЉИНА, 9. МАРТА /СРНА/ - САД су у једном од најжешћих бомбадровања у историји ратова 10. марта 1945. године убиле у Токију више од стотину хиљада становника и уништиле око 260.000 кућа.

Амерички бомбардери су током ноћи за нешто више од три сата масакрирали Токио. Засипали су град запаљивим бомбама спаливши 41 квадратни километар и побивши толико људи да ни приближан број никада није утврђен са сигурношћу. Био је то један од највећих покоља у историји човјечанства. У масакру су учествовали и тешки бомбардери "Б-29", познати као "супертврђава", који су летјели на висинама на којима их јапанска противавионска артиљерија и ловачки авиони нису могли да дохвате, па су неометано вршили бомбардовање. Међутим, управо због велике висине, они нису били у стању да прецизно погоде мете одређене за уништење, па су бацали бомбе неселективно или су се враћали у базу необављена посла. Да би превазишао овај проблем, генерал мајор Куртис Лемеј промијенио је тактику америчких ваздушних напада тако што је наредио пилотима да лете на нижим висинама и опремио бомбардерску флоту запаљивим бомбама. Стамбени објекти у Јапану су у то вријеме били грађени од дрвета, а јапанска одбрана је остала без горива за ловце. У настојању да повећа ефикасност и разорну моћ "еквадрона Б-29", Лемеј се са војним инжењерима посветио изради запаљиве бомбе са максималним ефектом по грађевине и људство не марећи за цивилне жртве. Притом, његов тим се ослањао на искуства стечена током савезничког бомбардовања Њемачке, нарочито лучког града Хамбурга. План је био да експлозивне бомбе нанесу што већу штету на зградама и поломе све прозоре да би запаљиве бомбе имале максимални ефекат. И имале су. Скоро цијели Токио је изгорио. Лемејеви инжењери смислили су нову цилиндричну бомбу "М-69" која се по избацивању из авиона отварала испуштајући десетине мањих запаљивих бомби. Оне су биле конструисане тако да пробију кров и, пошто се зарију у под, распрсну и разбацају више кесица врелог бензина по зидовима, те тако у најкраћем року спале читаву кућу. Пошто се није очекивао отпор јапанског ваздухопловства, са америчких бомбардера су уклоњени тешки митраљези и умјесто њих прикачене додатне бомбе. Поред оних који су изгорјели, хиљаде Јапанаца се угушило, а мноштво и удавило у ријекама и каналима гдје су потражили спас од ватре. Свједоци тог пакла наводили су да је ваздух свуда био тако врео да се људима палила одјећа, а пламен их је гутао чак и ако нису дошли у директан контакт са ватром. Асфалт се топио, а људи окупљени на мостовима били су присиљени да скачу са њих јер се метална конструкција усијала. Највећа гробница је била ријека Сумида, која се улива у океан и гдје је повлачење воде у свитање усљед осеке открило невјероватан призор: хиљаде нагомиланих лешева угушених и спржених људи, непрепознатљивог лица и пола.