СЛУЖЕН ПОМЕН ЖРТВАМА КРВАВОГ ПРОЉЕЋА УСТАШКИХ ЈЕДИНИЦА 1945. ГОДИНЕ

ДОБОЈ, 22. МАРТА /СРНА/ - Код Цркве рођења Светог Јована Крститеља у Становима данас је служен помен поводом 81 године од страдања 30 мјештана, од којих је најмлађа жртва била стара свега четири дана, које су измасакрирале, а затим запалиле усташке јединице из сусједног насеља Присаде, Руданке и околних села.

Протојереј Саво Митровић поручио је да помен цивилним жртвама усташког злочина треба да буде подсјећање на њихово страдање и наука данашњим и будућим генерацијама да се овакве ствари више никад никоме не десе. О овом злочину познатом као "крваво прољеће" остало је сјећање преживелих и запис Живка Ђедовца на основу свједочења шестогодишње дјевојчице Невенке Алаџић, једине преживјеле масакра тог 20. марта 1945. године, у којем је изгубила мајку Стану /31/, брата Бошка /9/ и сестру Марицу /12/. Према њеном свједочењу, злочинци су у подруму куће Николе Бјелобабе одвојили дјецу од жена. Жене су стријељане на оближњој њиви Марка Кузмића, а дјеци је наређено да легну на леђа након чега су усмрћена рафалима. Након што су заустављене у крвавом пиру, усташке јединице су се повукле из села, а Невенкин отац Станко је заједно са другим мјештанима са три локације покупио остатке запаљених тијела својих најмилијих, који су потом сахрањени у неколико заједничких гробница на локалном гробљу. Сјећање и истину на овај некажњени злочин будућим генерацијама преносе породице и потомци жртава. Бранко Шарчевић каже да је тог 20. марта крвави пир усташа и локалних помагача кренуо редом, од куће Божичковића до засеока Брезик, а све што су затекли живо заробили су, стријељали и запалили. "Најстарија жртва имала је 63 године", изјавио је Шарчевић и навео да су жртве били непокретна и стара лица, жене и дјеца. Он се присјећа да су масовна згаришта била у подруму Николе Бјелобабе, на њиви Марка Кузмића, као и код цркве. Том приликом страдале су и цијеле породице Божичковић, Алаџић, Бјелобаба, Кузмић, Шарчевић, Станковић, Милетић и Зечевић. Он је навео да су 1942. године у засеоку Порин стрељани његов стриц Милорад Шарчевић, те Станко Зечевић и Душан Станковић, а да су их убилие комшија из Присада, припадници усташких јединица. Стана Горановић каже да су у крвавом пиру страдала њена два брата и полубрата од по двије и четири године, затим тетка, бака и многобројни рођаци. О тим догађајма чула је од оца Драге Нинковића који је рекао да су усташе тог прољећа кренули редом да одводе жене и дјецу од породица Томанић, Алаџић, Нинковић, Кузмић. Богољубу Томанићу страдао је стриц Божо уз многобројну родбину, а Душко Лукић каже да је његова мајка преживјела покољ јер се вече прије крвавог пира удала у друго село. Према ријечима преживелих, комплетан злочин трајао је свега три часа, током којег су затечена дјеца, жене и старци свирепо убијени, тијела скрнављена, а на крају запаљена на три згаришта. Крвави пир усташких јединица заустављен је у засеоку Брезик, по дојави да се приближава ослободилачка војска.