МИЛИСАВ: КОНАКОВИЋ И ОПОЗИЦИЈА СРПСКЕ - ЗАГРЉАЈ ОЧАЈНИХ

ИСТОЧНО САРАЈЕВО, 30. АПРИЛА /СРНА/ - У видљивом страху од избора, Елмедин Конаковић тражи посљедњу сламку спаса и проналази је тамо гдје му једино и преостаје - у опозицији Републике Српске, истакао је за Срну политиколог и дипломата Марко Милисав.

Ауторски текст Марка Милисава за Срну преносимо у цијелости: Конаковић је посљедњих дана баш ангажован на мисији спасавања опозиције Републике Српске, то јесте мисији против СНСД-а. Након што му се багер, којим је мислио згрнути СНСД, заглавио у блату неостварених снова, а гумица којом је пријетио да ће га избрисати остала у перници, први дипломата БиХ одлучио је да промијени тактику. У свом посљедњем покушају да помогне опозицији Републике Српске, Конаковић иде по медијима и објашњава како су СНСД и Милорад Додик тобоже "американизовани" и како су покварили односе са Русијом. Tеза која се распада брже него његова партија. Да није тужно, било би смијешно – а овако је само патетично. Чињенице су неумољиве. Милорад Додик се са Владимиром Путином састао више пута него што су га Конаковић и опозиција заједно видјели на TВ-у. Управо је СНСД и Милорад Додик спријечио да се БиХ придружи санкцијама против Русије. Република Српска и Руска Федерација имају стратешко партнерство које се потврђује годинама на највишим нивоима и различитим аспектима. Истина је и да су се односи са Сједињеним Државама, са администрацијом америчког предсједника Доналда Трампа, енормно поправили. Али то није контрадикција, то је дипломатија. Конаковићев чаршијски ум Соукбунара не може да појми да једно не искључује друго, јер је цијели политички живот провео бирајући којем ће се газди ниже наклонити. Како ће неко ко, према сопственом признању, "веже коња гдје му ага каже" разумјети да јаки, попут Tрумпа или Путина, поштују снагу, карактер, кичму и принципијелност? Слуганство и пузање имају своју публику, али не међу онима који одлучују, него само међу либералним бирократама којима се они годинама клањају. Зато га је и изненадила промјена у Америци. Зато га је потресао одлазак појединих дипломата које је беспоговорно слушао. А највише га је уздрмала дипломатска офанзива Републике Српске. Tу више није било флоскула и приче која може сакрити реалност. Сада, у видљивом страху од избора, Конаковић тражи посљедњу сламку спаса. Проналази је тамо гдје му једино и преостаје, у опозицији Републике Српске. Tу долазимо до суштине. Конаковић отворено прижељкује да заједно са опозицијом уклони Милорада Додика и СНСД и настави пројекат централизације и преноса надлежности. Они, с друге стране, виде у њему партнера у покушају да се докопају власти коју сами не могу освојити. У том заједничком циљу једни другима помажу, међусобно се подржавају, понављају исте фразе, исту причу и исту наду. Наду да ће некако успјети да избаце СНСД као посљедњи штит Републике Српске. Оваква јефтина манипулација не пролази. Српски народ је паметнији од тога. Превише пута је гледао исте сценарије да би поново повјеровао у исту представу. Опозиција Републике Српске и Конаковић заслужују једни друге. У тој симбиози политичке слабости, том загрљају очајних, има нечег готово поетског - једни без других не могу, а заједно могу још мање.