У ЦИВИЛИЗОВАНИМ ЗЕМЉАМА О ЈЕЗИКУ ЗАЈЕДНО БРИНУ ЛИНГВИСТИ И ДРЖАВА

ДОБОЈ, 28. МАЈА /СРНА/ - Срби свој суверенитет, идентитет и културу чувају српским језиком, ћирилицом и Српском православном црквом, који као главни обруч цијели српски народ држе на окупу, изјавио је академик Срето Танасић.

Танасић је данас у Добоју изложио дио свог научног рада о Новосадском договору о књижевном језику из 1954. године, те поручио да у свим цивилизованим државама о стандардном језику брину заједно лингвисти и држава. "Језик је био претходница државног уједињења, а потом и претходница раскола и данас је још отворено питање да ли су Срби морали улазити у српско-хрватско језичко заједништво, које је прихваћено Новосадским договором о књижевном језику", изјавио је Танасић, који је и предсједник Одбора за стандардизацију српског језика Српске академије наука и уметности. Он је указао на национални значај језика, наводећи у том контексту политичку одлуку Хрвата да са Србима уђу у језичко заједништво, а која се за њих показала као најзначајнија. "На почетку 20. вијека да је неко Славонцу католику рекао да је Хрват, он би га вилама гађао. Тако кажу записи", изјавио је Танасић и истакао да су Хрвати из политичких циљева прихватили српски књижевни језик и ушли у српскохрватско језичко заједништво да би помоћу језика објединили католички корпус и тако створили нови хрватски народ. Негирајући хрватске наративе да су некадашње Југославије биле тамнице за друге народе, Танасић је рекао да су Хрвати због политичких разлога прихватили књижевни језик Вука Караџића и прије уласка у заједничку државу јер сами нису могли створити свој књижевни језик, с обзиром на то да су имали кајкавску писменост. Он је указао да Срби, нажалост, немају довољно развијену свијест о српском језику као националном идентитету који, уз ћирилицу и Српску православну цркву, представља једини гарант очувања суверенитета, идентитета и културе Срба. "Почетком 20. вијека књижевник Марко Цар, са приморја, који је Србин католик, рекао је да морамо бринути о српском језику када је он једини остао да нас обједињује у несрећној судбини која нас је поцијепала по разним државама. Почетком 21. вијека академик Милорад Екмечић каже да су српски језик са ћирилицом и Српска православна црква главне одреднице српског народа. И један и други су у праву", навео је Танасић. Он је појаснио да Цар својевремено није могао рећи да Србе, уз српски језик, обједињује и православна црква, јер је велики корпус српског народа, међу њима и велике патриоте, примио католичанство, те прешао на латиницу као писмо. Он је подсјетио да је по дозволи Рима, у Дубровнику 1512. године изашла прва књига штампана на српском језику и ћирилици за Србе у Дубровнику и околини који су прешли на католичанство, али који нису жељели да вјерска служба буде на латинском, те да су се томе успјешно одупирали све док Загреб није прихватио Вуков књижевни језик. "Због тога, када неко каже `свеједно латиница или ћирилица`, поручим да види гдје су сада толики Срби католици када су прихватили и латиницу", изјавио је Танасић и указао на сличну појаву са Србима католицима у Карашеву у Румунији. Он је навео да су тамошњи Срби, иако су у 16. вијеку прешли на католичанство, држали до свог српског идентитета све до распада СФРЈ, када је хрватска државна политика слала своје службенике са "кофером путовница" и понудом да, ко потпише да је Хрват, добија улаз у ЕУ. Танасић је оцијенио да, за разлику од Хрвата, Срби тек сада у своје институције уграђују свијест о значају и одговорности за национални језик. Он је подсјетио да је Хрватски сабор током 1860. године донио одлуку о прихватању Вукове реформе и тиме српског књиженог језика као свога, као и да су у том правцу већ крајем 19. вијека израдили и одговарајуће инструменте у радовима попут Ивана Броза и Томислава Маретића, именујући при том језик као хрватски или хрватскосрпски. Танасић је поновио да је тадашњим хрватским "вуковцима" ишао наруку и политички план да се језиком обједине сви католици између Дрине и Словеније у једну хрватску нацију. У том контексту, иако једногласно подржан и од хрватских лингвиста, Новосадски књижевни договор из 1954. године наилази на отпоре усаглашавању српско-хрватских књижевних језичких норми управо од загребачких лингвиста, који је био видљив већ на Конгресу слависта у Сарајеву 1965. године. Он је навео да је разграђивање идеја Новосадског књижевног договора од хрватских лингвиста трајало све до 1989. године, када га се и јавно одричу у име хрватског као самосталног језика. "Разградња језика претходила је разградњи државне заједнице", истакао је Танасић и оцијенио да иступањем Хрвата из језичког заједништва само по себи није оставило посљедице на физиономију српског стандардног језика, будући да се тај заједнички језик кроз два вијека развијао на српским вуковским књижевно-језичким темељима и принципима. Једина посљедица је што су се српски народ и његов језик нашли раздијељени у више самосталних држава у којима се Србима одузима право на сопствени језика што води језичкој асимилацији, а што је видљиво у Црној Гори и Косову и Метохији. "Хрватски сепаратизам је отворио врата таквој појави, па се дијелови српског језика језичким инжењерингом проглашавају засебним књижевним језицима `бошњачким`, и `црногорским`", указао је Танасић. Он је поручио да стандардизовани српски језик данас у друштву заступљен колико му се придаје значај и да се, нажалост, мало изучава у школама у односу на фонд часова посвећених националном језику, на примјер, у Чешкој. Танасић се осврнуо и на питање такозваног џендеризма као глобалног покрета и утицаја на српски, као и друге језике, задовољан што је Уставни суд Србије био довољно мудар да стави ван снаге Закон о родној равноправности, а на основу предочених аргумената лингвистичке струке, Српске православне цркве, теолога, правника и других организација који су доказали да његова примјена директно нарушава темеље српског духовног идентитета и хришћанског начина мишљења. Он је навео да је у склопу европских интеграција Хрватска много мудрије приступила овој проблематици, прихвативши родну осјетљивост само као препоручену забиљешку.