РАДЕТИЋ: МОРАМО ПРЕУЗЕТИ ОДГОВОРНОСТ И ПОСТАВИТИ ГРАНИЦЕ

Људи су склони мислити да ништа не могу промијенити, да им нико не може помоћи, али и сумњају, неповјерљиви су, стиде се да имају проблем и неодлучни показати рањивост и затражити помоћ. Често се тјеше погрешним ставовима, као што су "добро је, само да не буде горе" и "склони се, ћути, истрпи".

Приредила: Ана Бенцун БАЊАЛУКА, 7. ЈУНА /СРНА/ – Убиство које се догоди у породици није "изненадна трагедија" него посљедњи степен насиља и крајње је вријеме за преузимање одговорности и постављање граница, рекла је Срни психолог Сања Радетић Ловрић. Радетићева је навела да свако убиство које се догоди у оквиру породице није изолован догађај већ у многим случајевима том фаталном иходу претходе године трпљења психичког, физичког, али и сексуалног насиља. "За Републику Српску и БиХ може се рећи да је породично насиље дугогодишњи проблем, али да су посљедњих година и јавност и институције постале осјетљивије на њега, па је и видљивост случајева већа", рекла је Радетићева, која је и професор на Катедри за психологију Универзитета у Бањалуци. Она је појаснила да за породично насиље не постоји један узрок, који би објаснио све случајеве, те је указала да је то сложено питање. "Мислим да имамо довољно аргумената да данас имамо мању толеранцију према насиљу него раније, али да смо све више обазриви и све мање спремни преузети одговорност за успостављање јасних граница било као родитељи у породици или као професионалци у различитим институцијама, као што су школе, полиција, судови, здравствене установе", рекла је Радетићева. НАСИЉЕ ЈЕ ОДУВИЈЕК ПОСТОЈАЛО, АЛИ СЕ РАНИЈЕ МНОГИ СЛУЧАЈЕВИ НИСУ ПРИЈАВЉИВАЛИ Она је напоменула и да је насиље одувијек постојало, али је данас видљивије, јер су раније многи случајеви остајали унутар породице, нису се пријављивали или нису добијали значајну медијску пажњу. Додала је да данас брз проток информација путем разних медија чини да се готово одмах сазна за сваки случај насиља, те да се он јавно процјењује, без ваљаних и тачних информација. "То може створити утисак да се насиље нагло повећало, чак и када статистика не показује драматичан раст", навела је Радетићева. Напоменула је и да постоје друштвене промјене које могу повећати ризик од насиља, те да истраживања указују на више фактора који могу допринијети ескалацији сукоба у породици. Као примјере је навела економску несигурност и сиромаштво, незапосленост, недостатна материјална примања, прекомјерну употреба алкохола и дрога, проблеме са менталним здрављем, слабљење социјалних веза и контаката, доступност оружја, културне образци толерисања насиља и изостанак ефикасних реакција. "Важно је нагласити да већина људи који се суочавају с овим проблемима не постају насилни, али ови фактори могу повећати ризик код особа које су већ склоне агресивном понашању", рекла је Радетићева. Сматра да је потребно много више бринути и његовати ментално здравље, те избјегавати погрешне ставове и реакције. ПРИ СУОЧАВАЊУ СА ПРОБЛЕМИМА КОРИСТИМО НЕУЧИНКОВИТЕ НЕХАНИЗМЕ ОДБРАНЕ "При суочавању са проблемским ситуацијама склони смо користити неучинковите механизама одбране наше личности - потискивати стварне разлоге проблема, пројектовати их на друге, објашњавати их неким спољашњим узроцима", упозорила је Радетићева. Људи су, појаснила је, склони мислити да ништа не могу промијенити, да им нико не може помоћи, али и сумњају, неповјерљиви су, стиде се да имају проблем и неодлучни показати рањивост и затражити помоћ. Притом, напоменула је, људи се често тјеше погрешним ставовима, као што су "добро је, само да не буде горе" и "склони се, ћути, истрпи". "Као друштво смо склонији попити коју чашицу више, трчати за болешћу жалећи се на несаницу, убрзан рад срца, пробавне проблеме, а да не примјећујемо да су наши психолошки ресурси преоптерећени. Ипак, чињеница је да смо данас спремнији потражити помоћ него икада раније", тврди Радетићева. УЗРОК НАСИЉА НАЈЧЕШЋЕ ЛЕЖИ У СПОЈУ ЛИЧНИХ, ПОРОДИЧНИХ И ДРУШТВЕНИХ ФАКТОРА Радетићева је указала да су друштво и појединац увијек у интеракцији, међусобно дјелују једно на друго и да узрок насиља најчешће лежи у споју личних, породичних и друштвених фактора, те да би било погрешно закључити да је модерно друштво само по себи узрок насиља. Она је навела да се према подацима надлежних институција и организација које прате насиље над женама, сваке године у БиХ евидентира неколико хиљада пријава насиља у породици, те да жене чине већину жртава, али постоје и случајеви насиља над дјецом, старим лицима и мушкарцима. "Број пријављених случајева је током година углавном растао, али то не мора нужно значити да је насиља више, јер дио раста може бити посљедица већег пријављивања и боље евиденције", напоменула је Радетићева. Када је ријеч о убиствима унутар породице, као што су фемицид, убиство супружника, родитеља или дјеце, Радетићева сматра да су бројеви релативно мали у односу на укупан број становника, али да сваки такав случај има огроман друштвени одјек. "Због тога неколико трагичних догађаја у кратком периоду може створити осјећај да је друштво захватио талас насиља", објаснила је Радетићева. Оцијенила је да је због тога важно да се уоче рани индикатори насиља у породици, да се жртве оснаже за пријаву насиља, да казне које се изричу морају бити извјесне, брзе и сигурне, те да је од интензитета казне важније да она буде досљедна.