ЗАТИРАЊЕ СРБА НА КОЗАРИ И У ПОТКОЗАРЈУ

БИЈЕЉИНА, 9. ЈУНА /СРНА/ - Офанзива на Козару усташа и њемачких нациста, уз подршку мађарских фашистичких снага, почела је 10. јуна 1942. године, што је био увод у један од настрашнијих злочина почињених над српским народом икада.

Уз подршку мађарских ријечних бродова, 40.000 њемачких и хрватских војника затворило је обруч око слободне територије козарске области. У опкољеном подручју збјег са око 80.000 српских цивила бранило је 3.500 бораца Другог крајишког партизанског одреда. Послије 50 дана тешких борби, у којима су махом српски партизани испољили масовни хероизам, те након погибије 1.700 бранилаца, мјестимично је пробијен обруч и спасено је нешто више од 15.000 цивила, али су нападачи ипак надјачали. Усташе и њемачки нацисти заузели су Козару 18. јула 1942. године након 38 дана огорчених борби и великог отпора Срба. Спалили су и опљачкали сва села, убили дио становништва, укључујући 540 рањеника, а око 60.000 српских цивила отјерали у логоре, махом у Јасеновац. Био је то планирани злочин - убијана су дјеца, људи средње доби и старци, а окупатори су ликвидирали чак и домаће животиње и стоку. НЕРАВНОПРАВНА БИТКА У прољеће 1942. године партизанске јединице, које су знатном већином чинили Срби избјегли из својих кућа пред усташама, у централној и западној Босни ослободиле су Босански Петровац, Дрвар, Гламоч и Приједор. Затим је 20. маја основана Прва крајишка бригада. Слободна територија простирала се од ријеке Саве до планина Козаре и Грмеча. Њемачке снаге, уз велико учешће усташа и домобрана, организовале су напад на Козару као најактивније жариште отпора. Козарске Србе и партизанске снаге напало је 11.000 официра, подофицира и војника Вермахта, те 20.000 усташа и домобрана, а Мађари су учествовали са пет топовњача ријечне флотиле. Партизанска формација на Козари - Други крајишки партизански одред, бројала је око 3.000 војника, али је регрутовала резерве из 60.000 цивила на слободној територији. ПРОБОЈ И СТРАДАЊЕ Напад је почео 10. јуна и кренуло је систематско потискивање и изнуривање бранилаца. Одбрана, у почетку врло успјешна, након десетак дана почела је да посустаје усљед губитака, замора и нестанка муниције. Суочени са немогућношћу даљег одолијевања, борци Другог крајишког одреда одлучили су се за пробој из обруча 3. јула 1942. године у југозападном дијелу Козаре, 15 километара источно од села Међувође, у сјеверозападној Босни. Кроз све линије обруча пробио се знатан дио Одреда и дио збјега од више хиљада цивила. ЛИКВИДАЦИЈЕ, ПАЉЕВИНЕ, ТРАНСПОРТИ ЗА ЛОГОРЕ... Нападачи су у зору затворили обруч и кренули у "прочешљавање" Козаре. Већ првог дана ликвидирана је партизанска болница и убијено око 300 рањеника. Током наредне двије седмице снаге Нијемаца и јединице фашистичке Независне Државе Хрватске /усташе и домобрани/ брутално су се обрачунали са српским становништвом које није успјело да прође кроз обруч. Један број убијен је на лицу мјеста, док је већина транспортована у логоре. Била је очигледна намјера да се то подручје потпуно испразни од становништва. Око 68.000 становника депортовано је у логоре. Укупан број цивилних жртава на Козари и Поткозарју износио је 35.000 људи, од којих је највећи дио страдао управо у овој операцији и током интернације у логоре која је услиједила. ТРАГЕДИЈА СРПСКЕ ДЈЕЦЕ Посебно је трагична судбина готово 20.000 српске дјеце, малих Козарчана, који су убијани и исцрпљивани глађу и болестима. Један дио је спасен и дат на усвајање хрватским породицама, а хуманитарка Диана Будисављевић успјела је да извуче из логора између 10.000 и 12.000 српских малишана. Током усташко-њемачке злочиначке офанзиве на Козари и Поткозарју убијено је и страдало око 35.000 људи. Геноцид на Козари и у Поткозарју, током Другог свјетског рата и усташке Независне Државе Хрватске, један је од највећих злочина над Србима уопште и може се сматрати за српски зид плача.