СУДАР ХРИШЋАНСТВА И ИСЛАМА НА ДАНАШЊИ ДАН 1389. ГОДИНЕ

БИЈЕЉИНА, 28. ЈУНА /СРНА/ - Бој на Косову, пресудна битка између српске и турске војске, одиграла се на данашњи дан 1389. године на Косову Пољу.

Оскудни историјски подаци не откривају ток битке, чак ни ко је побиједио. Претпоставља се да је турски султан Мурат Први, који је на Косово стигао са синовима Бајазитом и Јакубом, предводио 40.000 војника, а да је српски кнез Лазар Хребељановић сакупио 25.000 бораца. Живописну слику почетка боја на Косову налазимо у дјелу патријарха Данила трећег "Слову о кнезу Лазару" насталом између 1492. и 1493. године који каже: „Била је толика звека и јека да се тресло и место на којем се бој био, а толика се крв пролила да се коњима траг познавао кроз проливену крв и безброј је мртваца било… Људи су запомагали, коњи су рзали, оружје је звечало, стреле су летеле заклањајући сунце… Земља је хучала, ваздух је грмео… Оружја су светлела и земљу обасјавала…“. Мехмед Мула Нешри каже: "Такве битке свет није запамтио … Обе војске заметну такву борбу какве од постанка света није било… Измешаше се једно са другим два мора. Сабље су севале као небеске блиставе муње, од копаља ни ветар није могао да дува, а од коњских ногу ни бујица да је, не би се могла пробити. А стреле су са неба на земљу падале као град… А од халакања и соколења звериње је у гори душу испуштало …". У борби су обје стране наносиле једна другој велике губитке. Посебна пометња настала је у турски редовима када је султан Мурат убијен. У бици су погинула оба владара, кнеза Лазара Турци су заробили и посјекли, а султана Мурата Првог убио је српски витез Милош Обилић који се пробио кроз турску војску. Када је извршио свој јуначки подвиг, Милош Обилић је и сам изгубио живот у турском шатору. У паници која је настала након погибије султана Мурата најбоље се снашао његов старији син Бајазит. Он је прво мислио на пријесто, а онда на бој са Србима. Да му пријесто не би био споран Бајазит је прво убио брата Јакуба. Српски краљ Босне Твртко Први Котроманић - који је кнезу Лазару, суоченом са најездом Турака послије пада у вазални положај ромејског и бугарског цара, притекао у помоћ одредом под командом великог војводе Влатка Вуковића - писао је Трогиранима 1. августа 1389. о побједи над Турцима. Слично писмо је послао у Фиренцу, одакле му је одговорено да већ знају за турски пораз. На побједу Срба посредно указује и дневник руског митрополита Пимена с пута у Цариград, у којем се помињу велики нереди у Турској 12 дана послије Косовске битке. У сваком случају, неспорна је посљедица судара хришћанства и ислама и двију у свему различитих култура: Србија је, будући да није имала тако велике резерве као Турска, убрзо постала вазална држава. Седам деценија касније је покорена и потом је провела четири вијека у ропству. Косовска битка је постала предмет легенде, прво код бугарског писца Константина Филозофа у "Животу деспота Стефана Лазаревића", затим код дубровачког историчара Мавра Орбинија у дјелу "Ил Регно дегли Слави" /Царство Словена/, а највише у циклусу величанствених српских народних пјесама. Ова битка је која означила почетак краја независне српске државе и отворила врата Турцима за даљи продор у Европу. Мученичка жртва Светог кнеза Лазара и његових сабораца постала је временом дио националног предања и идентитета Срба, као трајно подсјећање на неопходност отпора и борбе. Кнеза Лазара су убрзо српски народ и Црква, имајући у виду размјере његове жртве за вјеру и отаџбину, прихватили као светитеља. Отуда су бројне потоње ослободилачке борбе Срба по правилу биле и у знаку Косова. Како раније, тако и током 19. и 20. вијека, водећа одредница ослободилачке борбе Срба била је позив на ослобођење Косова. Tоком Првог Балканског рата 1912. побједа Срба у Боју на Куманову и потом код Велеса довела је до ослобођења Косова. Показало се да је Видовдан кроз прошлост Срба у више наврата у различитом околностима био дан посебне важности. Властодржци у Бечу искористиће атентат на надвојводу Франца Фердинанда престолонасљедника Аустроугарске, који је извршио Гаврило Принцип, млади национални револуционар, на Видовдан 1914. у Сарајеву, као изговор за напад на Србију, чиме је започео Први свјетски рат. Пошто је Краљевина Србија из тог рата, поред тешких жртава, изашла као побједница, основана је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године, преименована 1929. у Југославију. Било је то остварење давнашњих националних циљева окупљања под једним државним кровом земаља које су били историјски и етнички српске, уз друге југословенске народе, у складу са прокламованим ратним циљевима Србије децембра 1914. Нишком декларацијом. Наредне, 1919. управо на Видовдан, потписан је Версајски мировни споразум, између земаља побједница Антанте и поражене Немачке, виновнице Првог светског рата. Tакође на Видовдан 1921. Уставотворна Скупштина Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца изгласала је први устав заједничке државе познат као Видовдански. Споразум између Србије и Аустроугарске познат као Tајна конвенција, потписан је 1881. на Видовдан, чиме је кнез, потом краљ Милан Обреновић, разочаран понашањем Русије, почев од наметања Санстефанског споразума марта 1878, када је Русија, насупрот животним интересима Срба, стварала Велику Бугарску, усмјерио спољнополитичку оријентацију земље према Бечу. Tрибуналу за бившу Југославију у Хагу, 28. јуна 2001. изручен је Слободан Милошевић, претходно предсједник Србије и СРЈ. Видовдан је дан сјећања на мученичке жртве Светог кнеза Лазара, његових сабораца и свих других који су током бурне историје Срба страдали за народ и отаџбину.