ПОНОВНО СТРАДАЊЕ МЛАЂЕНОВИЋА - ДОКАЗ КОНТИНУИРАНОГ УНИШТАВАЊА СРБА

БРАТУНАЦ, 7. АВГУСТА /СРНА/ - У селу Јежестица код Братунца сутра ће бити обиљежене 34 године од злочина над Србима у посљедњем рату, када су муслиманске снаге убиле 39 мјештана, а биће служен парастос и за 161 српску жртву из овог села и његових заселака у Другом свјетском рату.

Ово српско село никада се није опоравило од демографског губитка из Другог свјетског рата, а доживјело је људска страдања и 8. августа 1992.године. Јежестица је разорена приликом упада муслиманских снага из Сребренице, које су убиле све што су стигле, опљачкале стоку и покретну српску имовину, а непокретну попалиле. О континуитету српског страдања у Подрињу у 20. вијеку, понављању историје и настојањима муслимана да затру све српско на овом простору најбоље свједочи двострука трагедија породице Љубомира Млађеновића. Ако би се користили дефиницијама и терминологијом Хашког трибунала, породица Млађеновић и српски народ у Подрињу жртве су вишедеценијског континуираног злочиначког подухвата, односно геноцида аустро-њемачких формација, које су увијек на најсвирепији начин помагали локални муслимани и самостално, немајући никаквог обзира, то наставили у посљедњем рату у БиХ. ИСТОРИЈА СЕ ПОНАВЉА Несрећа Љубомира Млађеновића, Србина из Јежестице, јасно одсликава понављање историје и континуирано настојање да се затру трагови српског постојања, како 1942. тако и 1992. године, те свједочи о стравичним злочинима муслимана над српским народом у средњем Подрињу током прошлог вијека. Исти однос и политика владају још од избијања Првог свјетског рата, само што се користе различита средства и методе њеног спровођења до данашњих дана. Исти је и циљ те политике - нестанак српског народа са лијеве стране Дрине, по сваку цијену. У 21. вијеку насљедници Бењамина Калаја, Оскара Поћорека и других аустро-њемачких србомрзаца у лику високих представника међународне заједнице за несрећну БиХ, као што су Волфганг Петрич, Валентин Инцко, Кристијан Шварц-Шилинг до нелегитимног Кристијана Шмита, тоталитаристички намећу законе и желе да дисциплинују српски народ. Желе да Срби, под сталним њиховим пријетњама, притиском и правосудном тиранијом, трпе и послушно спроводе њихову самовољу и реализацију погубне политике, те да напусте вјековна огњишта, будући да их муслимани у рату нису успјели све побити и отјерати из БиХ, иако су то намјеравали, што трагови и недјела говоре. Желе да разним пријетњама, притисцима, забранама и пресудама присиле српски народ западно од Дрине да се одрекне свог идентитета. У нападу муслиманских зликоваца интегрисаних у фашистичке усташке јединице на српско село Јежестицу 1942. године, избрисано је готово читаво село – убијана су дјеца, жене и старци. Љубомиру Млађеновићу су те 1942. године на кућном прагу убијени отац, мајка, трогодишња кћерка Јела и супруга, која је била у другом стању. Њу су трудну звјерски мучили, па распорили, муслимани, прве комшије из Братунца и Сребренице. Убијени су и његов брат Петар Млађеновић, његова супруга и њихове четири кћери. Љубомира су заробили и одвели у логор у Њемачку, одакле се вратио тек послије рата. Починиоци овог монструозног злочина остали су некажњени. У геноциду који су од 1941. до 1945. године у Подрињу починили муслимани из Сребренице и Братунца, као припадници усташких јединица, убијено је најмање 6.469 Срба, међу којима и око 400 дјеце, наведено је у документима о страдању Срба у 20. вијеку. ЉУБОМИР ПРВИ ПУТ ОСТАО БЕЗ ПОРОДИЦЕ 1942. ГОДИНЕ Била је то велика траума за Љубомира, тада младића од само 23 године. У једном дану је остао без цијеле породице. Ипак, након повратка из заробљеништва, поново се оженио и са супругом Савком добио четири сина и двије кћерке. Прошло је тачно 50 година и злочин се поновио на истом мјесту. Трагедија ове породице поново почиње 12. јула 1992. године, када је Љубомир тешко рањен док је радио на њиви. Ранили су га муслимански екстремисти из Сребренице под комамндом Насера Орића, који су на велики православни празник Петровдан, 50 година касније, кренули у крвави поход како би довршили оно што су њихови преци започели. ЉУБОМИР ПОНОВО ОСТАО БЕЗ НАЈМИЛИЈИХ 1992. ГОДИНЕ Рањени Љубомир је оперисан у Београду, а док је био далеко од куће на лијечењу, 8. августа 1992. године сребренички муслимани упали су у Јежестицу и убили девет мјештана, међу којима и његову супругу Савку и сина Драгана. Другом сину Анђелку одсјекли су главу и однијели је Орићу у Сребреницу, гдје су је везали за аутомобил и возили улицама, показујући је као "четничку главу", односно "ратни трофеј". Џелат је од Орића добио награду, а разјарена маса је послије крвавог пира шутирала Анђелкову главу по сребреничком игралишту, гдје су уз пјесму и весеље прославили масакр над цивилима. Славила је и пјевала тада цијела Сребреница! Анђелкова глава никада није пронађена, а сахрањено је обезглављено тијело. Према изјавама свједока, најодговорнији за овај злочин је Кемал Мехмедовић Кемо, из оближњег села Пале, који се истакао по бројним злочинима над српским цивилима. Он је одсјекао главу недужном Анђелку на кућном прагу и однио је као трофеј у Сребреницу. Мехмедовић је мучио и одсијецао дијелове тијела Ненаду Ранкићу у Поточарима док су га живог пекли, о чему свједочи и видео-снимак. Починилац овог злочина живи у Америци под лажним именом. Америчке власти су га идентификовале, али још није осуђен нити депортован у БиХ. ЉУБОМИР УМРО ОД ТУГЕ Од посљедица рањавања на Петровдан, али и од неизмјерне туге за најмилијима, Љубомир је преминуо 1994. године. На братуначком гробљу сахрањени су отац Љубомир, мајка Савка, син Драган и обезглављено тијело сина Анђелка. Супруга Иванка и кћерка Анка и данас трагају за Анђелковом главом. Браћа Млађеновићи су убијени пред очима мајке Савке, коју су монструми приморали да гледа ове страшне сцене, након којих су и њој пресудили. Њени посмртни остаци пронађени су у оближњој шуми. Иванка Млађеновић изјавила је раније Срни да је огорчена на међународно и правосуђе БиХ јер нико није процесуиран за монструозна убиства њених чланова породице и људи из овог села, који су радили на својим њивама када су их мучки напале муслиманске хорде под командом Орића. "Уклесана имена убијених на споменику показују да је истина да су они дали животе за слободу, да су настрадали, а за злочин нико није одговарао. Не очекујемо правду од правосуђа БиХ, то је суд који ради по налогу бошњачког политичког врха, али вјерујемо да ће злочинце стићи и стиже Божија правда", истакла је Млађеновићева. Њена кћерка Анка имала је само пет мјесеци када су јој муслимански војници заклали оца и убили стрица пред очима њене баке, коју су потом, такође, заклали. Иванка и Анка су преживјеле јер нису биле у селу на дан када је злочин почињен. Анка је одрасла, завршила факултет и формирала породицу. Анкин рођак Ненад Млађеновић, чији су отац Драган, стриц Анђелко и баба Савка убијени 8. августа 1992. године, рекао је Срни да сваке године присуствује паростосима и одавању почасти жртвама. Он је изјавио да је разочаран радом правосуђа БиХ, као и Хашког трибунала. "Брату и мени ништа не треба, али не смијемо заборавити наше - оца, стрица, баку и остале који су невини побијени. Очекујемо правду за мучења и свирепа убиства на кућном прагу наших најмилијих. Они никога нису нападали, а за њихова страдања нико не одговара", истакао је син убијеног Драгана Млађеновића, Љубомиров унук. Починиоци ових злодјела данас се слободно крећу овим просторима и пркосе, показујући да за њихова недјела нема ни суда, а ни правде. За звјерства у Јежестици, као и за све остале, бројне масовне злочине над српским цивилима у средњем Подрињу још нико никад и нигдје није одговарао.