У ТЕКЕРИШУ ОБИЉЕЖАВАЊЕ 112 ГОДИНА ОД ЦЕРСКЕ БИТКЕ

ТЕКЕРИШ, 19. АВГУСТА /СРНА/ - У Tекеришу код Лознице данас се обиљежава 112 година од Церске битке, прве велике побједе Срба у Првом свјетском рату, која је почела 15. августа 1914. године.

Државну церемонију полагања вијенаца предводиће министарка за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Милица Ђурђевић Стаменковски. Церемонија ће почети у 12.00 часова код споменика у Tекеришу, пренио је Танјуг. Инвазија аустроугарских трупа на Србију започела је 12. августа, преко Дрине, под заповједништвом Оскара Поћорека, претходно војног заповједника Двојне монархије на простору БиХ. Поћорек је такође био организатор посјете престолонасљедника надвојводе Франца Фердинанда БиХ, јуна 1914. на Видовдан, која се завшила погибијом високог госта. Пошто је Беч за атентат оптужио Србију, рат је био на помолу. Двадесетак дана раније Аустроугарска је Србији упутила ултиматум, а пет дана потом услиједила је објава рата Србији 28. јула 1914. године, отвореним телеграмом, што је такође била дрскост. Артиљеријска дејства преко Саве и Дунава, као и са аустроугарског ратног брода Бодрог, дуж пограничне линије, посебно по Београду, Смедереву, Великом Градишту, Шапцу следила су паралелно са објавом рата, ако не и нешто раније. Одговор на ултиматум који је барон Гизл, аустроугарски посланик у Београду, предао у вечерњим сатима 23. јула Лазару Пачуу, тадашњем министру Финансија и заступнику председавајућег Српске краљевске владе Николе Пашића, био је до крајности добронамеран, уз бројне изразе жаљења због трагедије која се догодила у Сарајеву. Гизл је, међутим, Београд напустио пре него што је рок за одговор истекао. Врховна команда Србије измештена је затим у Крагујевац, док су Влада и централна државна тела Краљевине Србије, на основу наредбе од 25. јула, пребачене у Ниш. Атентат је послужио као оправдање, изговор, пошто су власти у Бечу претходно у дужем периоду припремале обрачун са Србијом, уз такорећи опште уверење у Бечу и Берлину да ће Србија брзо и лако бити потучена, чиме би био поражен и српски, односно југословенски покрет унутар Аустроугарске, што је Бечу, вероватно, било најважније. Инвазија аустроугарске Пете и Шесте армије из Босне на Србију под командом Оскара Поћорека, 12. августа, одвијала се паралелно са масивним артиљеријским дејствима са простора Срема и Баната, гдје се налазила аустроугарска Друга армија. Циљ јој је био да завара и скрене пажњу са тежишног правца инвазије преко Дрине. У српској Врховној команди постојала је дилема. Логика ратних дејстава и претходни ратни планови претпостављали су да се главни удар може очекивати са Саве и Дунава пут Београда и долине Мораве. Врховна команда у Крагујевцу схватила је, међутим, убрзо да се тежишни удар догађа са запада, преко Дрине, а не са сјевера, па је услиједила концентрација српских трупа на том простору. Поћорековој казненој експедицији, која је бројала приближно 200.000 војника, супроставиле су се трупе којима је командовао генерал Степа Степановић, јачине до 185.000 војника. Прешавши Дрину код Лешнице, аустроугарске трупе заузеле су Лозницу, док је дио инвазионих снага преко Саве запосјео Шабац. Намјера је била даље наступање пут Београда. Њима насупрот распоређене су српске трупе. Tако је образована линија фронта дужине приближно 160 километара. Војвода Радомир Путник, тада начелник Генералштаба Српске војске, наредио је затим контранапад. Кључну улогу одиграо је генерал Степа Степановић, који, наслутивши стратешки значај Цера у конкретној ситуацији, образује ударну групу састављену од Моравске дивизије првог позива и Комбиноване дивизије, и упућује је пут аустроугарских инвазионих трупа. Прва намјера генерала Степановића била је да запосједне кључне позиције на Церу, коту Tројан и Косанин град. На трупе Аустроугарске наишли су ноћу око 23.00 часа, на падинама Цера, код Tекериша. Услиједила је битка. Жестоке борбе вођене су и артиљеријским дуелима и прса у прса. Генерал Степановић се током битке налазио у селу Драгиње, одакле је руководио операцијама. Коначни исход битке била је одлучна побједа Срба над инвазионим трупама Аустроугарске. Наредних дана трајао је узмак, заправо панични бијег аустроугарских трупа пут Дрине и даље ван граница Краљевине Србије, што је углавном окончано 20. августа. Из Шапца ће се окупатори коначно повући, под окриљем ноћи 23. на 24. август, послије оштрих борби за град претходних дана. Tако се у поподневним сатима 24. августа српска војска налазила на граничној линији према Аустроугарској, на Сави. Пораз Поћорекових инвазионих трупа био је потпун. Претпоставља се да су Срби имали више од 3.000 погинулих и приближно 15.000 рањених, док је Аустроугарска имала око 8.000 мртвих и око 30.000 рањених. Заробљено је 4.500 аустроугарских војника. TријумФ Срба на Церу био је прва савезничка побједа у Првом свјетском рату, што је имало огроман значај. Углед Срба овом побједом значајно је порастао, како међу савезницима, тако и код непријатеља.