ЦЕРИЋ БИ СРБИМА ДА ОДРЕДИ КОГА И КАКО ДА ЖАЛЕ

ИСТОЧНО САРАЈЕВО, 3. СЕПТЕМБРА /СРНА/ - Бивши поглавар Исламске заједнице у БиХ Мустафа Церић сугерише Србима како не би требало да жале свог командата генерала Ратка Младића који је одбранио и Републику Српску и српски народ, док истовремено своју одлуку да предводи џеназу ратном злочницу Расиму Делићу правда као "вјерску и људску дужност".

У јавном обраћању новинару Срне, којем је претходно рекао да "није у прилици да говори", Мустафа Церић даје себи за право да прави паралелу између генерала Младића и Расима Делића под чијом командом је био одред "Ел муџахедин" чији су припадници одсијецали главе српским борцима. За Делића, пресуђеног ратног злочинца пред Хашким трибуналом, Церић сматра да је имао право на достојанствен укоп, али је веома истрајан у томе да докаже како генерал Младић "не треба да буде мјера јунаштва" иако је он часно бранио српски народ и вјековна огњишта, те јавно истицао како би рат и као ријеч била забрањена да се он питао. Делић је пред Хашким трибуналом осуђен на три године затвора јер није предузео потребне и разумне мјере да спријечи или казни окрутно поступање према заробљеним српским војницима од припадника одреда "Ел муџахедин" који су вршили ритуална убиства и тјерали заробљенике да љубе одсјечену главу свог саборца. На патње заробљених као ни на оно што су преживјели њихови најближи Церић се не осврће. Држи се тога "да су све невине жртве једнаке", али српске жртве и њихова стратишта широм БиХ изоставља. Иако се позива на универзалност патње и каже да "мајчина суза нема ни нацију ни вјеру", од бројних српских стратишта помиње само Казане, а онда набраја "Сарајево, Сребреницу, Приједор, Грабовицу, Ахмиће" и тиме показује да га српске жртве баш и не занимају. Из Церићевог одговора стиче се утисак селективног приступа када говори о жртвама, јер само успутно помиње Казане, јаму на планини Требевић изнад Сарајева гдје су током 1992. и 1993. године убијани цивили, углавном српске националности, од стране припадника 10. брдске бригаде тзв. Армије БиХ којом је командовао Мушан Топаловић Цацо. С обзиром на сву хајку која се током и послије рата у БиХ водила против српског војног и политичког руководста, уз тврдње да су Срби сами на себе извршили агресију, осуда онога ко је био на челу Војске Републике Српске била је и очекивана. Међутим, ако се тражи поштовање према жртвама, принцип мора бити исти за све и пијетет се показати и према српским жртвама. Ако се осуђује глорификација једног осуђеног ратног команданта, онда се не смије релативизовати одговорност другог, те осуђивати српски народ који жели да се достојанствено опрости од онога коме данас дугују слободу. Истинско поштовање свих жртава није само признање да су постојале, него их треба помињати, чувати сјећање на њих и одбијати да се њихово страдање потискује зато што се не уклапа у властити наратив о рату. Селективно сјећање није помирење, већ наставак подјела другим средствима. Не може се српском народу забранити да достојанствено испрати свог команданта нити да га избрише из колективног памћења, поготово ако то долази од Мустафе Церића и њему сличних.