НУЖДИЋ: ПРАВДА МОРА ПОЧЕТИ ОД ЖРТВЕ И ЗЛОЧИНА, А НЕ ОД ПОЛИТИЧКОГ ИНТЕРЕСА

БАЊАЛУКА, 5. СЕПТЕМБРА /СРНА/ - Суштинско питање у правосуђу БиХ јесте да ли је приоритет правосудних институција заиста правда за све жртве или се правосудни механизми користе за политичко кажњавање оних који су политички неподобни, изјавио је Срни вршилац дужности директора Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Виктор Нуждић.

"Ако желимо правду, онда она мора бити једнака за све. Не може се један злочин процесуирати брзо, док други деценијама чекају. Не може се од жртава тражити стрпљење и разумијевање за недостатак капацитета, а истовремено за друге предмете проналазити и вријеме и ресурси. Правда мора почети од жртве и од злочина, а не од политичког интереса", поручио је Нуждић. Нуждић је нагласио да се годинама понавља да правосудним институцијама на нивоу БиХ за процесуирање ратних злочина недостаје тужилаца, истражилаца, судница и других капацитета, а народ управо свједочи да се предмети који се односе на спорну одредбу Кривичног закона БиХ, коју је наметнуо Валентин Инцко, покрећу и воде експедитивно. "Као да су сви предмети ратних злочина завршени, па је сада приоритет да се процесуира то што неко говори или начин на који неко говори о ратним злочинима", истакао је Нуждић. Према његовим ријечима, управо се ту отвара суштинско питање приоритета правосуђа на нивоу БиХ. Он је упитао како је могуће да се тако брзо реагује на случајеве који се односе на јавно одобравање, негирање, умањивање или оправдавање ратних злочина, док истовремено годинама нема судског епилога за бројне злочине над српским становништвом? "Предмет Ђуре Матузовића и других већ је 10 година без првостепеног окончања. Предмет против Атифа Дудаковића улази у десету годину. И даље нема коначног судског епилога за злочине у Чемерну, Добровољачкој, Коњицу и бројним другим мјестима", подсјетио је Нуждић. Поставља се питање, додаје, да ли је могуће да се данас славе људи за које постоје докази да су починили злочине над Србима, а да се истовремено каже да то није кажњиво зато што нема правоснажне пресуде? "И да ли то онда значи да је дозвољено релативизовати или величати злочине над Србима све док не постоји правоснажна пресуда?", пита Нуждић. ЧЛАН 145а И ПИТАЊЕ СЕЛЕКТИВНЕ ПРИМЈЕНЕ Нуждић подсјећа да члан 145а Кривичног закона БиХ, који је наметну Инцко, има јасно прописане услове и кажњава, између осталог, јавно подстицање на насиље или мржњу, као и одређене облике јавног одобравања, негирања, грубог умањивања или оправдавања правоснажно утврђених злочина. Додаје да Закон предвиђа и кажњавање одређених облика величања лица правоснажно осуђених за геноцид, злочин против човјечности или ратни злочин, оцијенивши да проблем није само у постојању те одредбе, већ у питању њене примјене и приоритета који се постављају пред правосудне институције. "Ако се за поступање по члану 145а могу обезбиједити ресурси, истражне радње и судски поступци, онда је оправдано питати због чега исти систем годинама није у стању да оконча бројне предмете стварних ратних злочина попут оних у Мркоњић Граду, Сарајеву, Тузли и на Петровачкој цести и другим мјестима. За бројне од тих злочина и даље трају истраге, док породице жртава деценијама чекају правду", навео је он. Нуждић подсјећа и на случај Подриња, гдје су прије двије године службеници Сипе дошли у Републички центар и преузели сву документацију којом је Центар располагао о злочинима над Србима у Подрињу. Исту документацију је, наводи, у више наврата раније достављало и Министарство унутрашњих послова Републике Српске. "До данас немамо информацију шта је с том истрагом. Поставља се питање да ли је нормално да Центар годинама прикупља свједочења, документацију и податке о злочинима, а да истражни органи тек сада прикупљају основне оперативне податке који су годинама јавно доступни", рекао је Нуждић. КАЗНЕНА ПОЛИТИКА ОТВАРА ДОДАТНА ПИТАЊА Нуждић указује на ситуацију у којој минималне казне предвиђене за поједине облике кривичних дјела из члана 145а могу бити више од казни које су изречене појединим починиоцима стварних ратних злочина. Наводи примјере Сеада Велагића, који је за злочине у Ливну осуђен на годину дана, Алминка Исламовића, који је за злочине у Посавини добио три године, те Алмаза Незировића, који је у првостепеном поступку за 22 тачке оптужнице осуђен на двије године. "Постоји могућност да лице које велича некога од ових злочинаца добије већу казну него сам злочинац. То је невјероватан правни нонсенс", истиче Нуждић, оцјењујући да је доношење оваквих измјена закона било дубоко политички мотивисано. ЕЛФЕТА ВЕСЕЛИ И САКИБ МАХМУЉИН У том контексту посебно указује на случајеве попут Елфете Весели, која је осуђена за убиство српског дјечака Слободана Стојановића, али и на случај Сакиба Махмуљина, који је правоснажно осуђен за ратне злочине над Србима, а који се већ дуже вријеме не налази на издржавању казне. С друге стране, упозорава Нуждић, истовремено се шаљу поруке које додатно релативизују страдање српских цивила. "Имамо ситуацију да се величање или одређени ставови о ратним злочинима процесуирају, док људи који су правоснажно осуђени за ратне злочине не издржавају казне, а породице жртава и даље чекају задовољење правде", рекао је Нуждић. Према његовим ријечима, посебно је спорно то што поједини високи бошњачки политички представници убијање српске дјеце у Јошаници представљају као легитимне војне циљеве. Све то, како истиче, отвара суштинско питање да ли је приоритет правосудних институција заиста правда за све жртве или се правосудни механизми користе за политичко кажњавање оних који су политички неподобни. Нуждић закључује да проблем није у томе што закон треба да штити друштво од мржње и величања правоснажно утврђених злочина, већ у томе што се исти капацитети не примјењују на све жртве и све злочине. "Јер, ако правда није једнака за све, онда ниједна законска одредба, па ни члан 145а, не може отклонити сумњу да је правосудни систем постао инструмент различитих стандарда, умјесто механизам заштите свих жртава и утврђивања одговорности за све ратне злочине", закључио је Нуждић.