ПЛОТАН: РАТ ПРОТИВ ИРАНА МОЖЕ ДА ПРОМИЈЕНИ ГЛОБАЛНУ РАВНОТЕЖУ СИЛА

БАЊАЛУКА, 9. МАРTА /СРНА/ - Блиски исток је поново буре барута, а овог пута искра долази из превентивне интервенције коју Израел води против Ирана – државе која је одавно покренула џихад против јеврејске државе, навео је стручњак за међународну и економску политику Немања Плотан.

"Иран је највећи финансијер глобалног тероризма, улијевајући милијарде у прокси групе, попут Хамаса, Хезболаха и Хутија, које служе као продужена рука техеранске идеологије мржње", истакао је Плотан у колумни за Срну. Колумну Плотана Срна преноси у цијелости: Ова операција, подржана од САД, није само реакција на иранске пријетње, већ стратешки удар који је већ довео до скока глобалне цијене нафте, јер је Иран затворио Ормуски пролаз, кључни артеријски пут за 20 одсто свјетске нафте. Цијена барела је скочила више од 120 долара, а свијет осјећа како се економски лонац прегријава, пријети да загори и проспе се преко рубова. У овој геополитичкој олуји, Американци и Израелци су већ постигли два од три главна циља. Први је уништење иранског нуклеарног програма – десетине подземних постројења, укључујући оне у Натанзу и Фордову, разнесене су у прах, остављајући Техеран без сна о атомској бомби барем на деценију. Други циљ је разарање иранског арсенала балистичких ракета, гдје су савезници уништили стотине пројектила и лансера. Према процјенама ИДФ-а, Иран је прије сукоба имао око 2.500 балистичких ракета, углавном средњег и кратког домета попут "емада" и "хорамшахра", способних да досегну Израел и америчке базе у региону. До сада је уништено више од 75 одсто лансера и стотине ракета, али се претпоставља да Техеран још има од 1.500 до 2.000 пројектила у резервама, што продужује сукоб и чини га ратом исцрпљивања. Иран обнавља арсенал брзином од неколико стотина ракета мјесечно, али без нуклеарног штита и са ослабљеним ланцима снабдијевања, ово је само одгађање неизбјежног. Иран је војно надјачан, па је, као рањена звијер, кренуо да гризе све око себе гађајући цивилне објекте у околним земљама како би изазвао хаос и натјерао Запад на преговоре. Напади су погодили аеродроме у Дубаију и Кувајту, хотеле у Дубаију и Бахреину, луку у Дубаију, рафинерију у Хаифи, резиденције у Катару и Бахреину, па чак и цивилне зоне у Саудијској Арабији и Либану. Ови удари су резултирали стотинама цивилних жртава. Наравно, Запад исто није успио у потпуности хируршки чисто да изведе операцију, што је довело до цивилних жртава, укључујући напад на школу у Минабу гдје је погинуло више од 160 људи, већином дјеце. Међутим, за Иран, ово није стратегија, већ очај: Техеран жели да запали цијели регион, али је само натјерао Саудијце да се придруже војним акцијама против Ирана. Ријад, иначе ривал Техерана, сада шаље своје авионе и уништава иранске циљеве, схватајући да је Ормуски пролаз и њихова нафта на коцки. Остао је трећи циљ: смјена режима у Техерану. Ово ће бити тешко постићи, јер нема јасне сарадње са опозиционим структурама унутар Ирана. Курди и друге мањине се буне, али без координације са Западом, то је само унутрашњи хаос који режим може угушити репресијом. Ова ситуација је показала да Иран нема јасне савезнике – Русија је заузета у Украјини, Кина се држи подаље од директног уплитања, а прокси групе су презаузете својим фронтовима. Техеран је усамљен у својој агресији, а свијет гледа како се империјална амбиција топи под бомбама. Индиректно, ово је велики удар за Кину, која купује више од 80 одсто иранског извоза нафте, што представља око 13 одсто њихових укупних увоза. Пекинг зависи од иранске нафте, која је јефтина због санкција, али сада је Ормуски пролаз затворен, а цијене скачу. Иран за Кину игра велику улогу јер је дио највећег геоекономског пројекта у историји – Иницијативе "Појас и пут" /БРИ/. Овај амбициозни план, лансиран 2013. године, обухвата инфраструктуру вриједну више од билион долара, повезујући Кину са Европом, Азијом и Африком кроз путеве, жељезнице, луке и енергетске коридоре. Копнени дио рута који иде из Кине према Европи пролази преко Ирана, чинећи га кључним чвором за транспорт робе и енергената. Ако падне Техеран, БРИ губи витални мост, а Кина мора да преусмјери руте кроз нестабилне регије попут Пакистана или Централне Азије. Запад је направио велику грешку мислећи да ће, прихватајући Кину у Свјетску трговинску организацију /WTО/ 2001. године, уласком страног капитала она постати дио колективног Запада. Умјесто тога, створили су политичког и економског монструма, који сада пријети свјетском поретку који је задњих скоро 40 година дефинисао колективни Запад. Пекинг је искористио слободну трговину да изгради економску доминацију, купујући савезнике попут Ирана и ширећи утицај кроз дугове и инфраструктуру. У Стратегији националне сигурности за 2026. годину, коју је издало америчко Министарство рата, наводи се фокус на Индо-Пацифик као најважнију геополитичку позицију на планети Земљи, која ће чинити у будућности 50 одсто свјетске трговине. Стратешки окршај Кине и Запада не може и не смије да резултира директном војном интервенцијом, јер су обје стране нуклеарне силе, па се окршај своди на обуздавање Кине кроз прокси ратове и сличне геополитичке иницијативе – чиме се ради на онемогућавању Кине да постане толико јака да може угрозити читав свјетски поредак. Ирански пожар није само локални сукоб, то је потез на глобалној шаховској табли, чије посљедице могу да потресу читаву Евроазију.