НИ НАКОН 30 ГОДИНА НЕ ПРОЛАЗИ БОЛ ЗА МАЈКОМ

НОВИ ГРАД, 4. АВГУСТА /СРНА/ - Јелени Далмација ни послије 30 година нису изблиједила сјећања нити се смањила бол за мајком Миленом која је у Благају код Новог Града погинула 19. септембра 1995. године, када је Хрватска војска гранатирала избјегличку колону Срба.

Јелена је запамтила гранатирање првог дана напада Хрватске војске на западнокрајишке општине, који је услиједио након злочиначке акције "Олуја" и великог погрома Срба из Републике Српске Крајине. "Мајка, брат и ја били смо у подруму са комшијама, отац је био на ратишту. Дошао је комшија и рекао да морамо да напустимо град", сјећа се Јелена. Као седмогодишња дјевојчица кренула је у колони према Приједору са мајком Миленом, деветогодишњим братом Драгославом и комшијама. "Јутро је било мирно, није било граната као претходног дана. Сви смо ишли у колони заједно, јели смо шта смо имали. Сјећам се да је једна жена понијела домаћи хљеб, који је још био топао", прича Јелена. У Благају, код жељезничке станице зачула је пуцњаву, па гранате. "Мајка нас је држала за руку, ја сам осјетила да нешто пролази поред нас и удара у зграду, мајка је пала. Ми смо се погледали, несвјесни шта се дешава. Смакли су нас у живицу. Комшије су нас узеле да побјегнемо у кућу јер је почело гранатирање", сјећа се Јелена. Памти долазак кола хитне помоћи и да су им рекли да су мајку одвезли у болницу, да је гелером рањена у раме. "Ми смо, кад је престало гранатирање, наставили пјешке према Приједору. Сјећам се да су нас, на путу потоварили у камион и мене и брата одвезли до Приједора", каже Јелена. Два дана били су смјештени у дјечијем вртићу чијег се имена не сјећа, али се сјећа тете Ковиљке која је брата и њу двије ноћи водила својој кући на спавање. "Након два дана дошао је отац. Ми смо били напољу и видјели смо познато лице, био је то наш отац. Ја сам у повратку питала гдје је мама. Тата није могао да нам каже истину", присјећа се она. По повратку у Пољавнице код Новог Града, код дједа, Јелена је схватила да је тог дана њена мајка погинула, када је кући дошло погребно возило. "Тешко је, 30 година послије мајка ми фали. Сјећања не блиједе, бол не пролази. Отац је био ту за нас, извео нас је на прави пут, брат има четворо дјеце. Ја нажалост због болести не могу имати дјецу, а жеља ми је била да будем мајка јер сам одрасла без мајке. Мајка ми треба, ја сам женско дијете", каже Јелена. Њен брат Драгослав има три сина и седмомјесечну дјевојчицу Милену, којој је име дао по мајци. Јелена је завршила факултет и ради у Бањалуци, али би вољела да то може видјети њена мајка. Викендом долази кући јер је везана за братову дјецу. Приликом сваког доласка кући или у повратку, пролази поред гробља гдје је сахрањена њена мајка. Мајке се сјећа као вриједне и добре особе која је умјела да шије, што јој је био и занат. "Себи је шила одјећу и то је била најљепша одјећа на свијету. Шила је одјећу и за дјецу. Чувам и данас њену машину иако не знам да шијем. Знам да је била добра особа, то ми сви кажу, ја се трудим да будем као она", каже Јелена. Посебно је боли што ни након 30 година нико није одговарао за тај злочин, када су хрватске гранате гађале цивиле у избјегличкој колони. Милена, која је 1995. године имала 36 година, тога дана је једина страдала у Благају. Нешто више од мјесец дана раније, неколико километара даље, у Сводни је хрватска авијација гађала колони Срба избјеглих из Републике Српске Крајине.